Како је дванаестогодишњаку који у једној радној недељи мора да испуни све школске обавезе са високим оценама, два пута недељно након школе одлази на страни језик, два пута на тренинг и једном на ментално разгибавање (као да све ово већ није довољно)? И још уз то треба да буде весео, пристојан, уредан, предусретљив… Откуд тако нереални захтеви које родитељи постављају пред децу и потреба да им се строго структурира слободно време те где је нестала добра стара доколица, анализира коментатор Тпортала.
‘Супер смо. Никола иде на енглески и баш му добро иде’, био је одговор познанице на моје питање како је. Нема у том одговору ништа спорно осим чињенице да Никола има 10 месеци. Весела је то baby, млада 306 дана, округлих образа и бистрог погледа, која још увек, помало очекивано, не говори. Ниједан језик.
Чекајући заједно да Никола неким чудом изброји до десет или весело каже четири боје на енглеском језику, његова мама знатижељно ме је упитала: ‘Размишљамо још о томе да га упишемо и на ‘менталну стимулацију’ и на једну феноменалну музичку радионицу. Ти си скроз у томе, шта мислиш мислиш, је л’ то ок?’
Различити програми који се нуде готово од тренутка кад дете заплаче у породилишту део су паралелног система искустава, васпитања, образовања који прати део деце и њихових родитеља до касне животне доби. Систем је тај који у највећој мери користе породице из привилегираног социоекономског окружења. Тај део породица у активности тог система структурирано и стратешки улаже значајна финансијска средства и труд. Систем је тај који од тренутка кад деца крену у вртић или школу одређује целокупну породичну динамику: од тога што се и када једе, када се устаје и леже, преко тога када се и како свађа и мири до тога када се и како љуби и води љубав. А највише од свега тај систем утиче на то како се одраста.
У најлепшим годинама детињства које му тек предстоје Никола ће, чим прохода, бити укључен у неки облик спортске активности које ће се мењати у вртићкој доби. Након поласка у школу он и родитељи ће се одлучити за једну од њих.
Јуче балет, данас роботика, сутра кошарка
Енглески ће наставити да учи и изван школе, упркос чињеници да ће страни језик као обвезни предмет учити од првог разреда основне школе. Могуће је да ће у неком тренутку почети да учи и други страни језик изван школе, иако већина јавних школа нуди учење другог страног језика од четвртог разреда. Како би био у складу с ‘потребама 21. века’, од првог разреда кренуће и у школу за младе програмере успркос чињеници, или баш због ње, да је од ове школске године без основних предуслова уведена обвезна информатика у 5. и 6. разреду. Како су му родитељи баш амбициозни, Никола ће веројатно похађати и многе научно неутемељене и недоказане програме и радионице усмерене ‘повећању интелигенције’, ‘ширењу способности пажње’, ‘развоју леве или десне стране мозга’… Исто је тако вероватно да ће родитељи Николу у трећем разреду основне школе уписати у музичку школу. На клавир или гитару, зависи од његовог избора. Од 2. разреда средње школе Никола и родитељи ће користити услуге приватних наставника како би му оцене биле боље. Као матурант, уписаће различите припремне течајеве за полагање испита државне матуре, премда ће му њих бесплатно осигурати школа. Што се не плаћа из свог џепа, није квалитетно – што се плати, вреди.
Велики захтеви пред малом децом
Напор је то за који већина људи сматра да увелико надмашује укљученост бака и дека, мајки и очева када су они били деца. Колико сте пута чули или сами рекли: ‘Моји нису ни знали што радим и где сам. Пустили би ме само напоље.’
‘Јуче балет, данас програмирање, сутра кошарка: докле више морам да је чекам, а малог да не спомињем. Осећам се, човјече, као хрчак у кавезу. Ми због свих тих активности уопште не функционишемо као породица. Мајке ми, дође ми да све откажем, поседнем све и да играмо сваки дан Човече, не љути се. Више бисмо имали од тога’, речи су мог школског колеге након три пива.
Као родитељи користимо ове активности како бисмо подстакнули развој своје деце, осигурали им различита искуства те структурирали дане. Одабиром активности истовремено надокнађујемо све оно што мислимо да недостаје систему одгоја и образовања: недовољну модерност, занимљивост, отвореност, подзаступљеност уметничког и телесног образовања. Укључивањем деце од раног узраста у све већи број активности занемарујемо неке врло важне законитости развоја и одрастања.
Где је нестала доколица?
Једнаку корист као од учења кинеског или програмирања деца могу имати од заједничке игре у парку и на школском игралишту, коју неће структурирати одрасла особа или њихов родитељ. Разговором с вршњацима у неструктурираним активностима, деца развијају толико неопходне социјалне и комуникацијске вештине које неће моћи ни на којој радионици. Суделовањем у ситним неподопштинама и учењем о међусобним односима, о моралу и етици научите више него што ће их икада научити на веронауци или грађанском. У свету изразито доступних информација које долазе с различитих екрана и свету у којем смо им наметнули потпуну структуру занемарили смо потребу за нечим за чиме и сами често жудимо: доколицом. У страху од досаде занемарујемо да је управо она често простор креације, иновације, хумора без обзира на то имаш ли 8, 12, 28, 46 или 93 године. Неструктуриране активности и доколица простори су у којима младе особе могу рефлектовати ко и шта су, ко смо ми други и шта је све то око њих. Доколица је важна, а њу смо сопственим избором деци укинули.
Основни разлог за високо структурирање активности деце и младих особа очекивање је да ће наша деца таквим одабирима доћи до одређене компаративне предности у животу. Искуства за децу бирамо замишљајући идеалну особу данашњице: ону која је когнитивно способна, усмерена физичкој активности и здравом животу, ону која цени уметност и изражава се уметнички, ону која може да комуницира у глобализованом свету и иде у корак с развојем технологија. Слика је то особе за коју бисмо често желели да смо управо ми сами, а коју толико непромишљено пројектујемо у сопствену децу. Као одрасли људи у много чему желимо да успоримо. Поставља се питање зашто исто не желимо за оне у које се толико кунемо, своју децу? Шта је толико опасно на школском игралишту? Знамо ли шта се догађа када они буље у зид или лупају лоптицом у под? Хоће ли уистину изгубити нешто ако не уче страни језик и ако не иду на две спортске активности и лажне радионице за повећање интелигенције с четири године?
‘Превише му је то’, одговорио сам познаници док је Николи почела цурити слина. ‘Имам бољу идеју. Заиграјте Човече, не љути се уместо свега тога као породица’, додао сам.
‘Дај, немој зезати. Никола је премали за то’, одговорила је.
Аутор: Ворис Јокић
Извор: Тпортал