“Не чини уместо детета оно што може учинити само! Ако радите уместо њега – ви не марите за своје дете.”
Постоји једно правило којег сам се покушавао придржавати док су ми деца била мала, а оно гласи: Не чини уместо детета оно што може учинити само.
То правило је иначе доста заморно, јер потребно нам је 15 секунди да обучемо двогодишњака, али ако пустите двогодишњака да се сам обуче… то се протегне на 15 минута, или пола сата, јурите их по кући… хаос! Али ако им допустите да се науче сами да се обуку, више их не морате облачити. Они науче то да ураде сами!
Исто радите и с постављањем стола, са свиме што процените да деца могу да ураде сама.
Када родитељ размишља, “Ја толико волим своје дете да му нећу дати да се мучи и радићу све уместо њега”, такав родитељ не мари за своје дете. Боље је усвојити став: “Престаћу да радим за тебе што је више ствари могуће, што је раније могуће”.
Исти принцип важи и у домовима за старе – не чините ништа уместо старијих што они сами нису у стању обавити, јер им тиме ускраћујете осећај независности, снаге, смисла.
Исто је и у свету бизниса – уколико сте добар менаџер, себе ћете учинити сувишним; даћете другима аутономију да раде свој посао, нећете радити уместо њих.
Уколико мислите да децу штитите преузимајући све на себе, знајте да никога не можемо заштитити – људе можемо само ОСНАЖИТИ. И то је то. Не можете их заштитити, оснажите их и онда ће се они сами чувати. Али, онда им нисте потребни! Тако је, и то је подсвесни патолошки елемент неких родитеља.
Они као да поручују, “Никада ме не напуштај! Ја ћу чинити све уместо тебе, а ти ме само немој никада напустити”. Јер дете онда не научи о животу ништа – па ни како да из родитељског гнезда оде.
О беби се треба стопостотно бринути; то мајка и ради.
Али дјеца и одрасли људи нису бебе; када их тако третирате, ви их уништавате.”
Аутор: др Јордан Б. Петерсон, клинички психолог, професор психологије на Универзитету Торонто