Не успевамо да разумемо децу, ко да смо рођени ко старци.
Потребни су нам силни уџбеници, едукације, саветодавна предавања на којима ће неко са “више живаца” да нам каже (и наплати) да се спустимо у раван са дечјим погледом и само тад комуницирамо.
Потребни су нам курсеви за оматореле родитеље који су заборавили шта је њима било важно кад су били клинци.
Мени, моја лутка Вида шћебане сиве косе донета у мали стан једно зимско вече,
и албум са сличицама мапет бебе,
и кад се мама смеје,
кад пијем млеко уз парче хлеба са еурокремом,
кад ме пошаљу у продавницу са крпеном торбом по хлеб,
кад је тата миран,
кад је кућа тиха,
кад се купам модрих усана у Дунаву, док мама на плажи маже паштету на хлеб,
кад берем ринглове у повратку из школе,
кад ме пољубе,
кад ми се тата упише у лексикон,
кад нам није у квару бојлер, или пегла, или рерна,
кад мама успе да уновчи чекове,
кад деда прича о свом учешћу у рату,
кад прескачемо ластиш босих стопала,
кад тату не боли чир,
кад мама не гледа на сат,
кад се не осећам кривом,
кад пада густ снег,
кад перем судове у тесној кухињи комшинице Зуске, стојећи на малом троношцу,
кад се љуљам и певам Лепу Брену,
кад чекамо маму с посла и онда се заједно враћамо кући, успут свраћајући у пекару по вруће брашњаве лепиње.
кад смо породица…
…
Понекад заборавимо шта је нама било важно, јер смо оматорели пре времена, потрошени, нервозни, у јурњави, јер мислимо да деца ништа не капирају и „све“ имају.
Не схватамо њихов свет, као да некад нисмо имали сличан такав.
Шта ће ти сад толико играчка? Шта ће ти напољу?! Узми једну, доста ти је!
Требају им. То су њихови пријатељи. Можда не причају, али они се разумеју. Имали смо их и ми.
Где ћеш сад на тај тобоган, ајде идемо, видиш да је прљав?!
Морају. То је њихово парче, њихов терен. И ми имамо кафић у који волимо да одемо, толико да и њих вучемо тамо.
Шта ти мораш све да чујеш?! Иди у собу.
Не мора ни да чује. Видеће. Осетиће. Баш као ти или ја на лицима својих родитеља. Туга се не може сакрити, ни свађа колико год се тихо водила иза затворених врата.
Ајде пожури више, па већ 15 минута стојимо у истом месту!!!
У истом месту ако је лепо, треба остати и заувек. Деца не мере време минутима, већ пажњом и осећајем пријатности. Заиграју се, лепо им. Тако смо и ми некад. Сећаш се?
Никад ме не слушаш! Коме ја причам?! Ниси добар, никад више нећеш ништа добити!
Добар је.
Добра су наша деца.
Само фали да се ми, родитељи, сетимо шта је нас болело кад смо били ко они,
Шта нас је храбрило, веселило,
Без чега нисмо могли,
У шта смо гледали,
Чега смо се плашили, због чега стрепели и плакали,
Од чега смо се скривали,
О чему смо маштали,
Кад смо се смејали,
Где смо волели да будемо,
…
Добра су наша деца, него смо ми у међувремену заборавили како је бити дете.
Аутор: Јована Кешански