Ово је више од фотографије. Мајка и дете, рука у руци, симбол љубави, родитељства.
Свакодневни призор, рекла бих – уобичајен. А ја знам да ће томе ускоро доћи крај.
Још мало, и готово.
Рука у руци, али и много више.
Љубав.
Подсећање на време које пролази, неумитно и брзо.
Тргла сам се, одједном ми је налетела мисао: још неко време, не знам тачно колико, али можда сасвим кратко, и та детиња рука више неће хтети да држи моју.
А као да је било јуче…
Нисам била од мајки што терају дете да хода, што држе за рукице и бодре, ајде можеш ти то, ето гааа, ходааа… Пустила сам је да пузи до миле воље. Рекоше ми, пропузала је јаслице уздуж и попреко, као навијена на пропелер.
Пустила сам. Нико није остао да пузи довека.
Онда се једног дана сама усправила. Па је направила пар несигурних корака у мом правцу. Па се пустила.
Проходала је са 13 месеци. Тачан датум сам записала у шареној бележници коју чувам заувек.
И тако смо се нас две заједно кренуле у свет, с руком у руци.
Признајем, нерадо сам пуштала ту ручицу.
Шта ако падне? Шта ако се повреди? Шта ако излети на улицу?
Симбол родитељства, одрастања, љубави.
Моја ћерка је недавно смислила нову игру:
Идемо нас две тако, шетамо, а она ће: “мама, ајде као ми се не познајемо. Као, ја сам већ велика и изашла сам сама да прошетам”.
Моја беба расте. Још увек је моје мало дете, несигурно, плаши се, али у њој се јавља жеља да сазна како је то, бити макар мало самостална. Макар и на пар корака од мајке – и то се рачуна.
И тако смо шетале, најпре упоредо, а онда би се она одмакла од мене и глумила велику девојку која је негде пошла сама. Желела је да осети како је то, када мајчина рука више није потребна.
Већ након неколико минута, игра је прекинута, наишао је неки аутомобил, или нешто друго, не сећам се тачно шта; велика девојка се уплашила и дохватила ме за руку.
“Мама, ајде сад се као опет познајемо…”
Признајем, зграбила сам и чврсто стиснула ту малу шаку, те прстиће који су ми се вратили. Била сам срећна.
А знам, добро знам да је суштина овог нашег најважнијег задатка, родитељства, да их пустимо:
да падну јер морају да науче да устану
да лете својим крилима
да сами схвате шта је живот
И знам да ће и тај дан доћи, можда ускоро, када се више нећемо грлити приликом растанка.
И знам да ће доћи дан када та мала рука више неће тражити моју, а игра ће постати реалност.
Само још нисам за то спремна.