Ovo je više od fotografije. Majka i dete, ruka u ruci, simbol ljubavi, roditeljstva.
Svakodnevni prizor, rekla bih – uobičajen. A ja znam da će tome uskoro doći kraj.
Još malo, i gotovo.
Ruka u ruci, ali i mnogo više.
Ljubav.
Podsećanje na vreme koje prolazi, neumitno i brzo.
Trgla sam se, odjednom mi je naletela misao: još neko vreme, ne znam tačno koliko, ali možda sasvim kratko, i ta detinja ruka više neće hteti da drži moju.
A kao da je bilo juče…
Nisam bila od majki što teraju dete da hoda, što drže za rukice i bodre, ajde možeš ti to, eto gaaa, hodaaa… Pustila sam je da puzi do mile volje. Rekoše mi, propuzala je jaslice uzduž i popreko, kao navijena na propeler.
Pustila sam. Niko nije ostao da puzi doveka.
Onda se jednog dana sama uspravila. Pa je napravila par nesigurnih koraka u mom pravcu. Pa se pustila.
Prohodala je sa 13 meseci. Tačan datum sam zapisala u šarenoj beležnici koju čuvam zauvek.
I tako smo se nas dve zajedno krenule u svet, s rukom u ruci.
Priznajem, nerado sam puštala tu ručicu.
Šta ako padne? Šta ako se povredi? Šta ako izleti na ulicu?
Simbol roditeljstva, odrastanja, ljubavi.
Moja ćerka je nedavno smislila novu igru:
Idemo nas dve tako, šetamo, a ona će: “mama, ajde kao mi se ne poznajemo. Kao, ja sam već velika i izašla sam sama da prošetam”.
Moja beba raste. Još uvek je moje malo dete, nesigurno, plaši se, ali u njoj se javlja želja da sazna kako je to, biti makar malo samostalna. Makar i na par koraka od majke – i to se računa.
I tako smo šetale, najpre uporedo, a onda bi se ona odmakla od mene i glumila veliku devojku koja je negde pošla sama. Želela je da oseti kako je to, kada majčina ruka više nije potrebna.
Već nakon nekoliko minuta, igra je prekinuta, naišao je neki automobil, ili nešto drugo, ne sećam se tačno šta; velika devojka se uplašila i dohvatila me za ruku.
“Mama, ajde sad se kao opet poznajemo…”
Priznajem, zgrabila sam i čvrsto stisnula tu malu šaku, te prstiće koji su mi se vratili. Bila sam srećna.
A znam, dobro znam da je suština ovog našeg najvažnijeg zadatka, roditeljstva, da ih pustimo:
da padnu jer moraju da nauče da ustanu
da lete svojim krilima
da sami shvate šta je život
I znam da će i taj dan doći, možda uskoro, kada se više nećemo grliti prilikom rastanka.
I znam da će doći dan kada ta mala ruka više neće tražiti moju, a igra će postati realnost.
Samo još nisam za to spremna.