На путу до школе, Уна је позвала број који зове сваког дана.
„Еј!“ зачуло се са друге стране.
„Шта радиш?“
„Ево, крећем по Немању. Ти?“ Мирин глас је одзвањао у ходнику зграде. Закључавала је врата стана.
„Ја већ кренула, можда се и видимо у дворишту онда. Нисам знала да ли ћеш доћи ти или Никола, па сам те зато звала.“
„Реци!“ Мира је схватила да се нешто дешава, плашила се да ће чути лоше вести. Унин глас је био другачији, озбиљнији.
„Види, дуго сам размишљала да ли уопште да те зовем, али сад мислим да је последњи моменат да се ствари не отргну контроли, и да морамо да поразговарамо.“
„О чему се ради? Не разумем…“
Мири су у делићу секунде пролетале десетине идеја шта би могао бити разлог оваквог необичног Униног позива. Знале су се пуних седам година, од кад су се свакодневно сретале у оближњем паркићу и шетале своје бебе у колицима. Разлика између Немање и Душана је била само две недеље, па су имале обиље заједничких тема – о порођају, грчевима, преласку на чврсту храну, проходавању, и свакој другој фази развоја њихових синова. Постале су веома блиске, често су оговарале мужеве, свекрве, па и сопствене родитеље који нису помагали око унука у мери у којој су оне то желеле. Када су дечаци упали у исти разред, отишле су на пиће да прославе.
„Ради се о Немањи и његовом понашању према Душану. Ја сам мислила да су то дечија кошкања, али видим да баш и нису. Сад је већ постало јако озбиљно, мислила сам да разговарам са учитељицом, али ипак сам позвала прво тебе, јер ипак смо, ’ајде да кажеш, другарице… Сваког дана, Немања се исплези Душану кад нико не види, и кад га Душан лепо замоли да престане, он се прави луд, као ’Шта? Ко?’, на крају испадне да се Душану то све привиђа! Причала сам јуче са њим, он просто више нема начина то да реши, да ти не причам да је плакао цело вече, и да ти не препричавам шта ми је још рекао за Немању!“
„Аха… Па, кад си већ покренула тему, имала бих и ја да додам понешто, да не мислиш да је Душан баш цвећка! Не знам то што се плези, али мени је, на пример, Немања пријавио да је Душан за време одмора отишао у WЦ, наквасио руке, и прснуо му воду у лице, још је подговорио Ивана и Милоша да упру прстом у њега и онда су му се сви смејали!“ рече Мира.
„Е, није тако било! Душан ми је све испричао о том случају! Прво је Немања њега прснуо у лице, па је Душан само хтео да му одговори на то што је он њега прснуо, и онда му је Немања рекао да је Душан глуп јер не уме ништа сам да смисли него га само копира. А после је отишао код учитељице да пријави Душана који га прска водом, и тражио је да више не седе заједно.“ Уна је осетила да јој је сва крв јурнула у главу. Ти ћеш мени… Па, нисам ни ја од јуче! размишљала је.
„Није он тражио, него их је учитељица разместила, јер је Душан стално преписивао свет око нас од Немање!“ одговори Мира. „А, и кад имају грађанско, Душан му смета, и учитељица га је безброј пута опомињала!“ То те највише боли, што је Немања бољи ђак од Душана! прошло јој је кроз главу.
„Неће бити тако! Колико ја чујем, Немања је тај који стално преписује од Душана и који омета час, али није то сад важно.“
„Аха, то није важно, а шта је важно, молим те?“ Није важно кад се твој љубимац такне, тад ништа није важно, а хоћеш да пљујеш другу децу, јао, молим те… како си јадна! помисли Мира.
„Важно је да је јуче Немања, као случајно, на физичком ударио Душана, И само да знаш, Зоран је рекао да ће, кад се то следећи пут деси, доћи и лично поразговарати са Немањом, и то пред учитељицом!“ рече Уна.
„Ахахаха, па Немања ми је још у септембру рекао да га Душан гура на степеницама, може врат да поломи!“ Сад ћеш да чујеш што сам мислила да ти никад нећу рећи, помисли Мира, и осети убрзан пулс.
„Није тачно! Немој сад да измишљаш! Мораш бити спремна да чујеш критику на рачун свог детета!“
„Аха, то није тачно, а шта ћемо са тим што Душан Немањи када се сликају ставља магареће уши иза главе? Или што му на физичком кад играју фудбал никад не дода лопту? Или, кад му дода, шутне право у њега, и онда му се смеје и говори да је смотан? То ништа није истина, је л’ тако? Или кад….“
„Полако, полако, а да ли ти је твој анђелчић пријавио да су јуче размењивали сличице, и да је Немања узео Дулету и Месија, и Роналда, и пехар, који је број један и најтеже је добити, а дао му нека два фудбалера из Уругваја! Је л’ теби то у реду?“ Уна је несвесно убрзала корак.
„Е, сад си стварно претерала! Немања је попунио цео албум, и уопште га не интересује ни пехар ни Меси!!“ Како лаже, кокошка једна!
„Не знам да ли је попунио или није, али тако је било! У сваком случају, молим те да са Немањом поразговараш, иначе више нећу дозволити Душану да се са њим дружи! Ја не желим да ми дете долази кући фрустрирано, да плаче, да се плаши шта ће му Немања следеће урадити…“ Свеједно ћу му забранити да се дружи са том малом сподобом! размишљала је Уна.
„Не пада ми на памет да разговарам са Немањом, прво ти разговарај са Душаном, а и ако се не буду дружили, то ће бити само од користи за Немању. И боље да се не друже!“ Штета што се икад и дружио са тим балавцем. Никад ми није био симпатичан!
„Значи, тако? Не прија ти да чујеш шта ради твој безгрешни синчић, а?“
„Не, него ТЕБИ не прија да чујеш шта ради ТВОЈ безгрешни синчић! Не могу више да причам о глупостима. Ти си, очигледно решила да се свађаш, а мени баш није до свађе.“
„Ја се свађам? Ја сам ти лепо рекла на шта треба да обратиш пажњу, а ТИ си почела да се свађаш!“ Напад је најбоља одбрана. Мисли она да сам ја блесава! помисли Уна.
„Не могу више да слушам лупетања и оптужбе, ’ајде здраво!“ Мира прекиде везу.
Уна је горела од беса. Ију, какво неваспитање, какве лажи, па још јој је и дете добро кад је она оваква! Срам је било! Пришла је дворишту школе, и видела Миру како се бесним кораком приближава. Уна је решила да јој се не јави. Ставила је тамне наочаре, и гледала у правцу врата школе.
Јао, сад ће да се прави да ме није видела. Ма, проћи ћу поред ње, не морам никад више ни да је видим! размишљала је Мира. Прошла је поред Уне, и гласно се јавила свим осталим родитељима. Глумила је да је лепо расположена, смејала се.
Какав лицемер! размишљала је Уна. Ко је не зна, рекао би да је дивна, а овамо… Како до сад нисам видела? Колико сам само времена изгубила дружећи се са њом!
Мало после звона, првачићи су истрчали у двориште. Учитељица је покушавала да их обузда. „Пазите, полако, немојте да неко падне!“ Гледала их је са осмехом.
Душан притрча мами. „Мама, плус из математике, плус из српског! Је л’ може за награду Немања да дође код мене да се играмо?“
„Не може! Полази кући!“ рече Уна.
„Моооолим те, мама, па зашто не може, па добио сам два плуса!“ кукао је Душан
„Зато што сам ти ја тако рекла“ рече Уна, и повуче Душана за руку.
Душан се окрете Немањи. „Не можемо да се играмо… Не да ми мама…“ Уна га је и даље вукла за руку, гледао је Немању преко рамена.
„А што? Хоћеш да дођеш ти код мене?“ упита Немања.
„Полази кући!“ Мира стаде испред Немање, да му заклони видик. „Са Душаном се више нећеш дружити! Да ли је јасно?“
„Што, мама? Зашто се нећу дружити…“
„Разумео си ме. О томе више нема разговора. Шта си добио из српског?“
Обрисаћу њен телефон! Више нећу да јој глас чујем! размишљала је.
Душан је и успут молио маму да се предомисли. Она га је игнорисала. Позвала је Зорана. „Еј, само ћу кратко, оно што си са Николом договарао да идете на пиво поподне, то одмах откажи. Причаћу ти све кад дођеш кући, само откажи ово што пре!“
Иако јој је срце тукло, иако је Душан и даље цвилио поред ње, осећала се добро. „Од данас ти забрањујем да се дружиш са Немањом. То значи нема дружења ни на одморима, ни ван школе, никад! Да ли је јасно?“
„Са Немањом? Зашто?“
„Разумео си ме. Шта је још било у школи, имаш ли неки домаћи?“
Аутор: Маја Бугарчић