Na putu do škole, Una je pozvala broj koji zove svakog dana.
„Ej!“ začulo se sa druge strane.
„Šta radiš?“
„Evo, krećem po Nemanju. Ti?“ Mirin glas je odzvanjao u hodniku zgrade. Zaključavala je vrata stana.
„Ja već krenula, možda se i vidimo u dvorištu onda. Nisam znala da li ćeš doći ti ili Nikola, pa sam te zato zvala.“
„Reci!“ Mira je shvatila da se nešto dešava, plašila se da će čuti loše vesti. Unin glas je bio drugačiji, ozbiljniji.
„Vidi, dugo sam razmišljala da li uopšte da te zovem, ali sad mislim da je poslednji momenat da se stvari ne otrgnu kontroli, i da moramo da porazgovaramo.“
„O čemu se radi? Ne razumem…“
Miri su u deliću sekunde proletale desetine ideja šta bi mogao biti razlog ovakvog neobičnog Uninog poziva. Znale su se punih sedam godina, od kad su se svakodnevno sretale u obližnjem parkiću i šetale svoje bebe u kolicima. Razlika između Nemanje i Dušana je bila samo dve nedelje, pa su imale obilje zajedničkih tema – o porođaju, grčevima, prelasku na čvrstu hranu, prohodavanju, i svakoj drugoj fazi razvoja njihovih sinova. Postale su veoma bliske, često su ogovarale muževe, svekrve, pa i sopstvene roditelje koji nisu pomagali oko unuka u meri u kojoj su one to želele. Kada su dečaci upali u isti razred, otišle su na piće da proslave.
„Radi se o Nemanji i njegovom ponašanju prema Dušanu. Ja sam mislila da su to dečija koškanja, ali vidim da baš i nisu. Sad je već postalo jako ozbiljno, mislila sam da razgovaram sa učiteljicom, ali ipak sam pozvala prvo tebe, jer ipak smo, ’ajde da kažeš, drugarice… Svakog dana, Nemanja se isplezi Dušanu kad niko ne vidi, i kad ga Dušan lepo zamoli da prestane, on se pravi lud, kao ’Šta? Ko?’, na kraju ispadne da se Dušanu to sve priviđa! Pričala sam juče sa njim, on prosto više nema načina to da reši, da ti ne pričam da je plakao celo veče, i da ti ne prepričavam šta mi je još rekao za Nemanju!“
„Aha… Pa, kad si već pokrenula temu, imala bih i ja da dodam ponešto, da ne misliš da je Dušan baš cvećka! Ne znam to što se plezi, ali meni je, na primer, Nemanja prijavio da je Dušan za vreme odmora otišao u WC, nakvasio ruke, i prsnuo mu vodu u lice, još je podgovorio Ivana i Miloša da upru prstom u njega i onda su mu se svi smejali!“ reče Mira.
„E, nije tako bilo! Dušan mi je sve ispričao o tom slučaju! Prvo je Nemanja njega prsnuo u lice, pa je Dušan samo hteo da mu odgovori na to što je on njega prsnuo, i onda mu je Nemanja rekao da je Dušan glup jer ne ume ništa sam da smisli nego ga samo kopira. A posle je otišao kod učiteljice da prijavi Dušana koji ga prska vodom, i tražio je da više ne sede zajedno.“ Una je osetila da joj je sva krv jurnula u glavu. Ti ćeš meni… Pa, nisam ni ja od juče! razmišljala je.
„Nije on tražio, nego ih je učiteljica razmestila, jer je Dušan stalno prepisivao svet oko nas od Nemanje!“ odgovori Mira. „A, i kad imaju građansko, Dušan mu smeta, i učiteljica ga je bezbroj puta opominjala!“ To te najviše boli, što je Nemanja bolji đak od Dušana! prošlo joj je kroz glavu.
„Neće biti tako! Koliko ja čujem, Nemanja je taj koji stalno prepisuje od Dušana i koji ometa čas, ali nije to sad važno.“
„Aha, to nije važno, a šta je važno, molim te?“ Nije važno kad se tvoj ljubimac takne, tad ništa nije važno, a hoćeš da pljuješ drugu decu, jao, molim te… kako si jadna! pomisli Mira.
„Važno je da je juče Nemanja, kao slučajno, na fizičkom udario Dušana, I samo da znaš, Zoran je rekao da će, kad se to sledeći put desi, doći i lično porazgovarati sa Nemanjom, i to pred učiteljicom!“ reče Una.
„Ahahaha, pa Nemanja mi je još u septembru rekao da ga Dušan gura na stepenicama, može vrat da polomi!“ Sad ćeš da čuješ što sam mislila da ti nikad neću reći, pomisli Mira, i oseti ubrzan puls.
„Nije tačno! Nemoj sad da izmišljaš! Moraš biti spremna da čuješ kritiku na račun svog deteta!“
„Aha, to nije tačno, a šta ćemo sa tim što Dušan Nemanji kada se slikaju stavlja magareće uši iza glave? Ili što mu na fizičkom kad igraju fudbal nikad ne doda loptu? Ili, kad mu doda, šutne pravo u njega, i onda mu se smeje i govori da je smotan? To ništa nije istina, je l’ tako? Ili kad….“
„Polako, polako, a da li ti je tvoj anđelčić prijavio da su juče razmenjivali sličice, i da je Nemanja uzeo Duletu i Mesija, i Ronalda, i pehar, koji je broj jedan i najteže je dobiti, a dao mu neka dva fudbalera iz Urugvaja! Je l’ tebi to u redu?“ Una je nesvesno ubrzala korak.
„E, sad si stvarno preterala! Nemanja je popunio ceo album, i uopšte ga ne interesuje ni pehar ni Mesi!!“ Kako laže, kokoška jedna!
„Ne znam da li je popunio ili nije, ali tako je bilo! U svakom slučaju, molim te da sa Nemanjom porazgovaraš, inače više neću dozvoliti Dušanu da se sa njim druži! Ja ne želim da mi dete dolazi kući frustrirano, da plače, da se plaši šta će mu Nemanja sledeće uraditi…“ Svejedno ću mu zabraniti da se druži sa tom malom spodobom! razmišljala je Una.
„Ne pada mi na pamet da razgovaram sa Nemanjom, prvo ti razgovaraj sa Dušanom, a i ako se ne budu družili, to će biti samo od koristi za Nemanju. I bolje da se ne druže!“ Šteta što se ikad i družio sa tim balavcem. Nikad mi nije bio simpatičan!
„Znači, tako? Ne prija ti da čuješ šta radi tvoj bezgrešni sinčić, a?“
„Ne, nego TEBI ne prija da čuješ šta radi TVOJ bezgrešni sinčić! Ne mogu više da pričam o glupostima. Ti si, očigledno rešila da se svađaš, a meni baš nije do svađe.“
„Ja se svađam? Ja sam ti lepo rekla na šta treba da obratiš pažnju, a TI si počela da se svađaš!“ Napad je najbolja odbrana. Misli ona da sam ja blesava! pomisli Una.
„Ne mogu više da slušam lupetanja i optužbe, ’ajde zdravo!“ Mira prekide vezu.
Una je gorela od besa. Iju, kakvo nevaspitanje, kakve laži, pa još joj je i dete dobro kad je ona ovakva! Sram je bilo! Prišla je dvorištu škole, i videla Miru kako se besnim korakom približava. Una je rešila da joj se ne javi. Stavila je tamne naočare, i gledala u pravcu vrata škole.
Jao, sad će da se pravi da me nije videla. Ma, proći ću pored nje, ne moram nikad više ni da je vidim! razmišljala je Mira. Prošla je pored Une, i glasno se javila svim ostalim roditeljima. Glumila je da je lepo raspoložena, smejala se.
Kakav licemer! razmišljala je Una. Ko je ne zna, rekao bi da je divna, a ovamo… Kako do sad nisam videla? Koliko sam samo vremena izgubila družeći se sa njom!
Malo posle zvona, prvačići su istrčali u dvorište. Učiteljica je pokušavala da ih obuzda. „Pazite, polako, nemojte da neko padne!“ Gledala ih je sa osmehom.
Dušan pritrča mami. „Mama, plus iz matematike, plus iz srpskog! Je l’ može za nagradu Nemanja da dođe kod mene da se igramo?“
„Ne može! Polazi kući!“ reče Una.
„Moooolim te, mama, pa zašto ne može, pa dobio sam dva plusa!“ kukao je Dušan
„Zato što sam ti ja tako rekla“ reče Una, i povuče Dušana za ruku.
Dušan se okrete Nemanji. „Ne možemo da se igramo… Ne da mi mama…“ Una ga je i dalje vukla za ruku, gledao je Nemanju preko ramena.
„A što? Hoćeš da dođeš ti kod mene?“ upita Nemanja.
„Polazi kući!“ Mira stade ispred Nemanje, da mu zakloni vidik. „Sa Dušanom se više nećeš družiti! Da li je jasno?“
„Što, mama? Zašto se neću družiti…“
„Razumeo si me. O tome više nema razgovora. Šta si dobio iz srpskog?“
Obrisaću njen telefon! Više neću da joj glas čujem! razmišljala je.
Dušan je i usput molio mamu da se predomisli. Ona ga je ignorisala. Pozvala je Zorana. „Ej, samo ću kratko, ono što si sa Nikolom dogovarao da idete na pivo popodne, to odmah otkaži. Pričaću ti sve kad dođeš kući, samo otkaži ovo što pre!“
Iako joj je srce tuklo, iako je Dušan i dalje cvilio pored nje, osećala se dobro. „Od danas ti zabranjujem da se družiš sa Nemanjom. To znači nema druženja ni na odmorima, ni van škole, nikad! Da li je jasno?“
„Sa Nemanjom? Zašto?“
„Razumeo si me. Šta je još bilo u školi, imaš li neki domaći?“
Autor: Maja Bugarčić