Дијалог: Форумче и професор Коста Вујић
Ф.: Професоре, добар дан!
П. К. В.: Здраво, момче. Чији ти оно беше?
Ф.: Никодимов, са Савске падине. Ваш ученик Форумче.
П. К. В.: ??
Ф.: Форумче Петровић Алас. Прва клупа до прозора.
П. К. В.: Не’м појма!
Ф.: Професоре, како сте? Добро изгледате за своје године. Нисам вас видео 125 година!
П. К. В.: Гура се некако, Форумче! Остарило се. Сад ми је сто осамдесет трећа.
Ф.: И мени је сто четрдесет друга. Ви сте данас узор свим професорима. Сви причају о Вама као о најбољем професору ког смо имали. О Вама се снимају и филмови.
П. К. В.: Форумче, баш ми је мило што сам те срео! Кажи ми, је л’ има још онај Шаца на ћошку? Што је он имао добре шкембиће и прасетину! То ми је остало у успомени.
Ф.: А Ви сте нама ђацима остали у успомени и као професор, и као отац, и као мајка. Били сте строги, али имали сте душу и увек сте нас разумели. Нисте држали до формалности. За Вас, лекција коју предајете уопште није ни била важна, за Вас је била важна само суштина! Ви нама нисте уливали сувопарно енциклопедијско знање, него сте знали да искочите из шаблона, да искочите са часа, чак и да не дођете на час! Често смо Вас тражили по кафанама, носили смо Вас кући по потреби, не сећам се ни који предмет сте ми предавали. О, кад се сетим… (више…)
Ф.: Професоре, добар дан!
П. К. В.: Здраво, момче. Чији ти оно беше?
Ф.: Никодимов, са Савске падине. Ваш ученик Форумче.
П. К. В.: ??
Ф.: Форумче Петровић Алас. Прва клупа до прозора.
П. К. В.: Не’м појма!
Ф.: Професоре, како сте? Добро изгледате за своје године. Нисам вас видео 125 година!
П. К. В.: Гура се некако, Форумче! Остарило се. Сад ми је сто осамдесет трећа.
Ф.: И мени је сто четрдесет друга. Ви сте данас узор свим професорима. Сви причају о Вама као о најбољем професору ког смо имали. О Вама се снимају и филмови.
П. К. В.: Форумче, баш ми је мило што сам те срео! Кажи ми, је л’ има још онај Шаца на ћошку? Што је он имао добре шкембиће и прасетину! То ми је остало у успомени.
Ф.: А Ви сте нама ђацима остали у успомени и као професор, и као отац, и као мајка. Били сте строги, али имали сте душу и увек сте нас разумели. Нисте држали до формалности. За Вас, лекција коју предајете уопште није ни била важна, за Вас је била важна само суштина! Ви нама нисте уливали сувопарно енциклопедијско знање, него сте знали да искочите из шаблона, да искочите са часа, чак и да не дођете на час! Често смо Вас тражили по кафанама, носили смо Вас кући по потреби, не сећам се ни који предмет сте ми предавали. О, кад се сетим… (више…)
Moj najbolji profesor u gimnaziji bio je profesor fizike. Cetiri godine mi je predavao. Kada dodje na red pismeni iz fizike, on podeli odeljenje po sopstvenom kriterijumu , tj. nahodjenju i jednoj grupi da zadatke normalne, a drugoj , malobrojnoj
koske od zadataka. Mi se bunimo zasto mi moramo da to radimo i zasto nas tako deli, a on kaze ZA NAJBOLJE U ZIVOTU UVEK SLEDE NAJTEZI ZADACI! Kada sam mislila da ne mogu neke tragedije preziveti , pre tri godine ,setim se profesorove lekcije. I shvatim princip… E to je profesor! Jos mnogo stvari nas je naucio, on je moj uzor , zelela bih i ja da budem takav profesor koga djaci pamte . Naravno da bi i moj profa danas izgubio licencu zbog takve organizacije pismene provere znanja. I Kosta Vujic bi bio provucen kroz medijsko blato, kako se to moderno kaze i ostao bi bez licence. Profesori su nam postali bezlicni i uplaseni umesto da sijaju i budu uzori svojim djacima