За дивно чудо, сви у разреду били су мирни. Њихов задатак био је да код куће истраже свој астролошки знак, да би онда на часу написали састав о томе колико се њихове особине заиста поклапају са особинама знака.
Ана је подигла руку.
“Учитељу, можете ли да погледате да ли добро радим?”
“Наравно.” клекнуо сам поред ње и почео да читам.
“Ана. Да ли си дала неке примере из свог искуства у саставу?”
“Не.”
“Да ли си дала одговор на питање да ли те карактеристике хороскопског знака заиста описују?”
“Не.”
“Да ли си написала увод у састав?”
“Не.”
У том тренутку сам приметила да јој иду сузе.
Раније у току своје каријере, кад бих видео сузе, то би ме мало пореметило. Почео бих да постављам питања. Касније сам схватио да ту има нечег другог. Ево и чега.
Janel Caine, била је апсолвент Универзитета на Флориди када је 1991. године решила да истражи да ли пуштање музике превремено рођеним бебама има икакав утицај на њихов апетит и раст. Оно што је открила заиста је било невероватно. Бебе изложене лаганој музици не само да су брже расле, него су имале и мање компликација. Осим тога, те бебе биле би отпуштане из болнице у просеку пет дана раније у односу на бебе којима нису пуштали музику.
Било је то фасцинантно и важно откриће. Али још невероватније од тога било је откриће да дечаци и девојчице нису на музику реаговали једнако. Девојчице које су по рођењу слушале музику напуштале су болницу чак девет и по дана од оних које нису слушале. Код дечака, с друге стране, није примећена никаква разлика.
Зашто је то тако? Бројна новија истраживања током којих је мерен такозвани акустични одговор мозга показала су да девојчице чују знатно боље, нарочито оне звукове који се налазе у распону између 1000 и 4000 Hz. А распон од око 1500 критичан је за разумевање људског гласа.
Међу осталим разлозима, овај може бити један од важнијих због којег девојчице углавном говорне вештине развијају пре дечака. Али, да ли сте знали да учитељи, често потпуно несвесно, креирају окружење за учење које ће се прилагодити управо овој разлици између дечака и девојчица.
Рецимо, пошто девојчице одређене тонове чују боље од дечака, учитељи ће често избегавати да их у учионици поставе да седе до зида или врата јер, ако неко у ходнику разговара, веће су шансе да ће девојчице чути и да ће их то ометати у раду.
Мушкарци (били учитељи или не) треба ове чињенице да имају на уму кад се обраћају девојчицама. Ако користим свој нормалан тон, девојчица ће можда мислити да вичем на њу. То је управо оно што се догодило тог дана са Аном.
Схвативши зашто плаче, сагнуо сам се поред ње и рекао јој да нисам љут и да нисам викао на њу. И спустио сам тон. Одмах ме је разумела и престала да плаче.
Можда је ова, еволутивна разлика између дечака и девојчица довела до тога да се они разликују у начину на који прихватају грдњу. Можда девојчице постају осетљивије јер сваки гласнији тон за њих представља викање.
А кад вас ваш дечак следећи пут не буде послушао из прве, размислите, можда вас заправо није чуо! 🙂