Подсетник на једну причу наше Иване Бошњак. За више од две године, мало се тога променило.
Нисам желела да икад више напишем текст са сличном темом.
И не знам да ли да кренем од неког другог почетка, и не знам има ли краја…
Бошко Буха је са 15 година отишао да се бори против окупатора.
Момчило Гаврић је са осам, хееј, осам година био каплар у борби против злочинаца који су му породицу побили.
Неки су са 14 постали популарни глумци. Неки су са 15 објавили романе…
А у Барајеву су две девојчице од 15 година малтретирале трећу. И многи од 15 су снимали то.
Нису постали ни режисери ни глумци. Нити ће.
А кривац за то је, нико други, него – директор школе!
Ни професори нису стигли да упознају ове врле ученице, школска година је тек почела.
Кажу надлежни, диша је требало да иде по комшилуку и распитује се, да ли је неко од нових ученика тукао неког, па да води поступак. Или већ нешто слично кажу.
Кажу, професори су морали да реагују…
Извините, како?
Министар у овом случају не каже да ли је неком на челу писало: “Мучи ме!“. Ништа није рекао, само је разрешио директора.
Преко медија.
Зар то није насиље?
Али се не рачуна. Никад се не рачуна насиље уперено ка наставницима и директорима.
Посебно не кад долази од стране министра.
Посебно не кад долази од стране родитеља и њихове деце.
А децу треба да васпитава школа. Одмах, чим стигну у школу, школа преузима сву одговорност!
Нема ту циле- миле! Наставници и директори треба даноноћно да прате друштвене мреже, да ангажују среске шпијуне да иду за ученицима, не би ли ухватили неко недело.
Родитељи нису одговорни. Никад и никако!
Њих нико не смењује.
Командна одговорност иде само до директора. Никад до министра просвете.
Никад до родитеља.
Никад до „деце“.
Зашто под наводницима пишем „деца“?
Због Бошка Бухе. И Момчила Гаврића. И Ширли Темпл. И Славка Штимца. И осталих који са 15 нису били деца.
Немам довољно речи да опишем ужас који осећам због тога што су две девојчице учиниле. И због тога што су многи снимали. Једнако су криви.
Но, по мишљењу надлежних, крив је директор.
Колико директора је награђено за СВОЈ успех када су ђаци победили на некој међународној олимпијади, неком међународном такмичењу?
Надлежни тада ћуте. И у најбољем случају, то је успех ђака.
Кад је кривица, кривица је просветних радника.
Никад родитеља.
Никад министра.
Никад државе.
Аутор: Ивана Бошњак Бошњак