Podsetnik na jednu priču naše Ivane Bošnjak. Za više od dve godine, malo se toga promenilo.
Nisam želela da ikad više napišem tekst sa sličnom temom.
I ne znam da li da krenem od nekog drugog početka, i ne znam ima li kraja…
Boško Buha je sa 15 godina otišao da se bori protiv okupatora.
Momčilo Gavrić je sa osam, heej, osam godina bio kaplar u borbi protiv zločinaca koji su mu porodicu pobili.
Neki su sa 14 postali popularni glumci. Neki su sa 15 objavili romane…
A u Barajevu su dve devojčice od 15 godina maltretirale treću. I mnogi od 15 su snimali to.
Nisu postali ni režiseri ni glumci. Niti će.
A krivac za to je, niko drugi, nego – direktor škole!
Ni profesori nisu stigli da upoznaju ove vrle učenice, školska godina je tek počela.
Kažu nadležni, diša je trebalo da ide po komšiluku i raspituje se, da li je neko od novih učenika tukao nekog, pa da vodi postupak. Ili već nešto slično kažu.
Kažu, profesori su morali da reaguju…
Izvinite, kako?
Ministar u ovom slučaju ne kaže da li je nekom na čelu pisalo: “Muči me!“. Ništa nije rekao, samo je razrešio direktora.
Preko medija.
Zar to nije nasilje?
Ali se ne računa. Nikad se ne računa nasilje upereno ka nastavnicima i direktorima.
Posebno ne kad dolazi od strane ministra.
Posebno ne kad dolazi od strane roditelja i njihove dece.
A decu treba da vaspitava škola. Odmah, čim stignu u školu, škola preuzima svu odgovornost!
Nema tu cile- mile! Nastavnici i direktori treba danonoćno da prate društvene mreže, da angažuju sreske špijune da idu za učenicima, ne bi li uhvatili neko nedelo.
Roditelji nisu odgovorni. Nikad i nikako!
Njih niko ne smenjuje.
Komandna odgovornost ide samo do direktora. Nikad do ministra prosvete.
Nikad do roditelja.
Nikad do „dece“.
Zašto pod navodnicima pišem „deca“?
Zbog Boška Buhe. I Momčila Gavrića. I Širli Templ. I Slavka Štimca. I ostalih koji sa 15 nisu bili deca.
Nemam dovoljno reči da opišem užas koji osećam zbog toga što su dve devojčice učinile. I zbog toga što su mnogi snimali. Jednako su krivi.
No, po mišljenju nadležnih, kriv je direktor.
Koliko direktora je nagrađeno za SVOJ uspeh kada su đaci pobedili na nekoj međunarodnoj olimpijadi, nekom međunarodnom takmičenju?
Nadležni tada ćute. I u najboljem slučaju, to je uspeh đaka.
Kad je krivica, krivica je prosvetnih radnika.
Nikad roditelja.
Nikad ministra.
Nikad države.
Autor: Ivana Bošnjak Bošnjak