Тренутно уживамо у томе што смо само нас двоје.
Желимо прво мало да путујемо.
Тренутно смо фокусирани на каријеру…
Ово су само неки од изговора које сам користила када би ме неко од ближе и даље фамилије, пријатеља, кумова, питао кад планирам да рађам децу. Уз исфорсирани осмех да маскира оно што се заиста догађа. Али нисам увек успевала да ту маску задржим. Једном нисам издржала и рекла сам тетки „није твоја ствар, али не иде то сваком тако лако”. Тог јутра сам баш била добила циклус. Поново.
Говорили би ми да нећу бити заувек млада и да мој биолошки сат откуцава. А ја сам то и сама добро знала. И стварно ми није било потребно да то од још неког чујем.
Остати у другом стању није нимало лако, осим ако сте изузетно плодна двадесетогодишњакиња која може да остане трудна и само од приче о трудноћи. Када све саберете, шансе да жена у касним двадесетим остане у другом стању нису уопште велике, ако узмете у обзир све проблеме с репродуктивним органима које данас жене имају. И ја сам била једна од њих.
Сећам се тог дана, као да је јуче било. Морала сам да идем на посао након посете лекару и већ сам мислила да је то то за нас. Нећемо имати деце. Мој муж, вечити оптимиста, рекао је да ћемо пробати опције које су нам предложили и да није још готово. Разговарали смо и о усвајању. Речено нам је да је тај процес још дужи и компликованији.
Вештачка оплодња је грозан процес. То је најинвазивнији, најскупљи и најболнији ролер костер на ком сам икад била. Сломио ме је. Свако ко кроз то прође уложи у тај процес толико много, и финансијски и емотивно, да на крају постане опседнут резултатима.
Када имате потешкоће да зачнете, чини вам се да су одједном око вас сви трудни. Лако је бити срећан због њих у почетку, али како време пролази, а сви осим вас успевају, то постаје болно.
Али после годину дана, једног јутра сам устала и без икаквих очекивања урадила тест. Када се појавила друга црта, ускочила сам назад у кревет и кренула да панично будим мужа. Без иједне моје речи, знао је шта је у питању. Мој израз лица све му је рекао. Ми смо срећници који су успели у највећој борби.
Али много је парова који покушавају годинама. Неки можда никад неће успети. А шта је са оним паровима који једноставно не желе децу. Или са онима који имају једно и једноставно не могу да приуште друго. Или са онима којима је најтеже – који су их изгубили и пре него што су се родили?
Чак и након што смо прошли вештачку оплодњу и добили толико жељено дете, није прошло много пре него што су кренула питања „а кад ћете друго?”
Тако да, следећи пут када млади пар, или пар који је десет година у браку пожелите да упитате кад мисле децу да рађају – суздржите се. Угризите се за језик. Прокоментаришите време. Било шта што им неће стати на муку и додати со на рану. Јер, никад не знате шта се заправо дешава иза нечијих врата.
M. E.