И сви смо ту. Ми који смо испратили прваке. Директорка. Педагог. Психолог. Учитељи.
Добродошлица. Велики комад приче о насиљу. Дужности. Обавезе. Сви смо на истој страни. Позив на сарадњу. Отвореност за предлоге. Неко? Било ко?
И кад су све те мање важне теме готове, јер безбедност деце, поверење у оне чијим их рукама предајемо, ми као основни модел својој деци и тд., не морају баш сада, искочи једина тема која привуче пажњу и изазва полемику…
А сатић смартић?
Како мислите не могу да их носе?! Па ми смо сатић купили. И платили смо га сто евра. Па не могу ја сад сину рећи да не може да га стави на руку. Па он ће се толико разочарати. Мислим, ко је вама крив што га нисте купили. Знам ја да је он увек под надзором. Смартић одвлачи пажњу? Која је поента ако стоји у ранцу? Али, ево, ја не знам како да му забраним.
Први дан. Први родитељски. И већ прво супротстављање правилу, успостављеном због добробити наше деце и упркос томе што ће седамнаест секунди бити тужни што у школу не носе сатић смартић. Од сто евра.
Драги ми (родитељи),
У школу се долази на време јер гледате у свој сат.
Не пуши се у школском дворишту.
Не пресеца се пут деци другог одељења, онда кад сте ви већ испратили своје дете.
Не дају се књиге учитељици у кеси да их она носи, док дете има свој ранац и две свеске у њему.
Каже се добар дан.
Не улази се са псом.
У школу се улази као у било коју институцију која има свој правилник о облачењу, а и ми свест о томе како треба.
Приредба траје и након што ваше дете заврши рецитал, па и друга деца желе да их чују.
Када у реду поздрављате другаре из вртића, поздравите и осталу децу која стоје сама, одмах ту до вас.
Школа није нешто успут. Школа је главни циљ.
И када се према њој будемо односили љубазно и са поштовањем, када полазак у школу будемо доживљавали као празник, свечаност, када будемо уважавали све оно што школа јесте, она ће нам вратити истом мером. А ми ћемо грлити мале људе, љубазне и солидарне, културне и васпитане, онакве какви још имају шансу да буду.
Са или без сата.
Али са компасом!
Срећно!
Аутор: Маја Радовић
Citajuci jos jedan tekst kao kritiku roditelja, ne mogu a da ne reagujem. Cinjenica je da nismo savrseni, da nas ima svakakvih (krecem od sebe), vecina toga sto je napisano stoji i potkrepljeno sa bezbroj primjera u svakodnevnom skolskom zivotu.
Ipak, stvarno je dosta te hajke na roditelje. Kakvo nam je skolstvo, kakav obrazovni sistem? Pita li se iko sta se desava sa tom djecom kad zavrse srednju skolu ili fakultet, koliko njih radi u struci? Kako se zaposljavaju prosvjetni radnici, koji procenat mladjih od 40 godina nije tu preko stranke? Da li na sve nelogicnosti i nepravilnosti na koje naidju, odmah reaguju, bilo prema direktoru ili ministarstvu? Koliko puta sam cuo: „Tako nam je receno, znam da je nelogicno ali tako je, nisam ja to pisao/pisala“ i slicne fraze koje jedan prosvjetni radnik ne smije sebi da dozvoli.
Dragi prosvjetni radnici, nismo vam mi roditelji problem. Potrazicte kicmu, i autoritet je na istom mjestu. Kad na „nelogicne“ stvari iz ministarstva budete reaguvali generalnim strajkom, moci cete i djeci da zabranite satice, roditelji ce biti odusevljeni. A ovaj tekst o saticu smarticu kao problemu je taman toliko neprimjeren, koliko i pominjanje tog „problema“ od strane roditelja.