Genetika je jedna vrlo zgodna stvar. Moćna je, apsolutno važna u formiranju karaktera ličnosti, a to što ne ume da govori daje joj još jednu prednost – lako nam je da je okrivimo za sve. I kad jeste „kriva“ i kad nije.
„Ah, ništa mu ne mogu! Takav je, tvrdoglav, isti mu je i otac…“
„Neće ništa da uči. Ništa! Džaba ja pričam, jezik sam istupila. Lenjost je to, takva joj je i tetka. Genetika, ništa se tu ne može.“
Kad dobijete svoju decu, prepoznavanje sopstvenih osobina u njima ponekad je vrlo slatko, a ponekad je kao da vas je neko polio kofom hladne vode. Sećam se kako sam kao dete isterivala pravdu po svaku cenu, pa mi je tata govorio: „Aman, više! Ja jednu – ti pet, ja jednu – ti pet!“ A baš je tako i bilo. Danas, imam jednu mini-verziju sebe i pitam se – da li je genetika ili naučen obrazac ponašanja?
Sklona sam da verujem da deca uče ton kojim vam se obraćaju, rečnik koji koriste, da uče čak i da se boje životinja ili da ih vole, da pred izazovima postanu neustrašivi ili da od njih beže. O tome najviše uče od svoje primarne porodice, odnosno od roditelja. A koliko samo uče iz onih malih, naizgled nevažnih situacija i vaših reakcija! Da li opsujete kad vam ispadne kašičica puna šećera ili kad vam se pocepa kesa koju nosite iz prodavnice? Da li prevrnete očima kad vas neko slučajno zadržava dok pokušavate da prođete između rafova u marketu? Da li se pretvarate da niste videli trudnicu koja iza vas čeka u redu na kiosku? Sve, baš sve će vaše malo dete primetiti.
Pre nekoliko nedelja, pred sam kraj školske godine, pokupila sam svoju decu i jednu drugaricu starije ćerke iz škole. Na putu prema kući na trotoaru smo našli novčanicu od, ni manje ni više nego – 5000 dinara. Podigla sam novčanicu, stavila je u tašnu i ostala tu skoro pet minuta, čekajući da se neko pojavi. Nije bilo nikog pa smo nastavili dalje, razgovarajući o tome šta ćemo da uradimo. Žao mi je što sam propustila priliku da njih pitam šta bi trebalo učiniti, ali sam nekoliko nedelja kasnije videla da sam ipak uradila pravu stvar.
Dakle, u mojoj tašni nalazilo se 5000 dinara tuđeg novca, a preda mnom troje dece koje čekaju da vide šta ću uraditi. Da ih nosim u policiju, znam da nema mnogo smisla. A da objavim u Fejzbuk grupi da sam pronašla novac, a ko bude znao iznos i okvirnu lokaciju dobiće ga nazad? Ne. Stići će mi hiljade poruka dokonih koji će probati da pogode. Dani će mi trebati da se iz toga izvučem.
Nisam imala ideju.
„Deco, mi nemamo način da saznamo čiji je ovo novac. Nekom je ispao. Ja predlažem da sve što smo našli uplatimo za lečenje jedne devojčice koja je veoma bolesna. Da li se slažete?“
Sve troje, bez razmišljanja, rekli su – DA.
I tako smo i potrošili novac koji nije bio naš.
Nekoliko nedelja kasnije i hiljadu kilometara dalje, šetali smo, u nešto izmenjenom sastavu, ulicom jednog malog grčkog letovališta. Jedna od onih uličica sa puno radnji. Odnekud se ispred dece stvorila – loptica. Njihov tata je podigao, a svi smo se nehotice osvrnuli oko sebe, tražeći potencijalnog vlasnika. Ali nijednog deteta nije bilo na vidiku. Pružili smo deci loptu i nastavili šetnju. Nije nam se činilo važno. To je lopta koja košta dva ili tri evra. Koga briga?
Nekog, ipak, jeste.
Ni dvadeset metara nije prošla s loptom u rukama, kad je primetila nalepnicu sa cenom.
„Mama, ova lopta ima cenu. Ispala je možda iz prodavnice. Da idem da pitam?“
„Ma, Anja, ima deset prodavnica tamo, ko će sad da ide od jedne do druge?
….
Pola minuta kasnije: „Mama, meni nije teško da pitam u prodavnicama. Ovo nije naša lopta.“
Tek mi je tad postalo jasno koliko sam nesmotreno odreagovala prvi put kad je zatražila da vrati loptu! Pa zar je važno da li je to stvar koja košta dva evra ili sto puta više? Ako imaš šansu da uradiš pravu stvar – uradi je! Uvek. Jer deca gledaju. A za njih nije važno koliko loptica košta.
Vratili smo se i u trečoj prodavnici u koju smo ušli pronašli lopte baš sa tom cenom koja je bila nalepljena na ovoj „našoj“. Anja je pružila prodavačici, osmehnula se i pustila mene da objasnim.
Odatle smo otišli pravo na sladoled. Da proslavimo to što imamo sjajnu decu kojoj ni genetika ništa ne može. I jedno milion puta smo im rekli koliko smo ponosni što su baš takvi kakvi jesu.