Злочин И Казна

6 септембра, 2015

 
Пре неког времена имао сам један телефонски разговор. Посао помоћника директора ми се иначе састоји највише од разговора, што телефонских, што уживо, а истина је да већина уопште није пријатна. Па тако није био ни овај. Родитељка је нешто захтевала и школа њеном захтеву није могла да изађе у сусрет, што је њу зачудило. Највише због тога што је звала Министарство, а тамо су јој рекли другачије. „Министарство је надређено директору“, рече она мени, „и директори морају да слушају“. „Директори раде по закону“, рекох ја, „а не како Мика и Жика говоре, па таман били и изМинистарства“. „Па, ваљда, људи из Министарства пишу те законе“, поентира она. „Пишу“, сагласих се ја, „али то не значи да их се сами не придржавају“… И тако даље. Углавном, на овом разговору се неће завршити, обећала је она и ја знам да неће. Овакве приче завршавају се доласком неког од чланова Министарства. Јер, увек дођу. Довољно је да их позове било ко за било шта. Верујте ми, знам из искуства.
učit
Директоре поставља Министарство и они јесу службеници те институције. Нас, наставнике, не поставља, али то не значи да и ми нисмо службеници исте институције. У крајњој линији, као што директори морају да „слушају“, тако морамо и ми. 🙂 Додуше, то мало ставља знак питања на самовољу директора, о којој се тако често говори (рецимо када је запошљавање у питању), па испаде да није увек у питању само самовоља. Има ту и нешто воље. 🙂 Али да оставимо по страни ту (само)вољу директора и да се вратимо на то морање и слушање наставника. Верујем да је многим наставницима мука да слушају родитеље како су деца код куће знала сваки боговетни предмет (иако са сваким од њих образовање и професија тог истог родитеља нема ама баш никакве везе), те им није јасно како су добили тако слабу оцену. Наравно да свако од нас пожели у том тренутку да каже да не жели да слуша очигледне неистине, али не може. Морамо даслушамо и при томе да изгледамо паметно у разговору који вређа чак и просечну интелигенцију. Јер, у противном, лако може да се деси да стигне коњица. 🙂
 
Било је то пре неколико година и био сам старешина, па тако и у обавези да често срећем родитеље деце из мог одељења. Једну од мајки и пречесто. Имала је обичај да након куповине на пијаци, са све торбама пуним воћа и поврћа, долази право у зборницу. И при томе није бирала термин отворених врата, а и што би? Једном је дошла за време великог одмора, док сам ја, као по обичају тада, јурцао за колегама да се договорим око петнаестог пројекта који сам радио те године (то је једино време када сам могао да их видим све). Када смо се срели објаснио сам јој да имам посла и да дође у термину који је предвиђен за разговор са родитељима. Иако нисам био нељубазан (мада јесам био званичан), пријавила ме је тадашњем директору да сам одбио да причам са њом. Мој став је био да нисам погрешио, јер на крају крајева, и да нисам радио на пројекту, ваљда имам право да се некад мало и одморим, рецимо, а и некако свој позив не видим у томе да будем доступан сваком и увек, па и на путу од пијаце до куће. Пошто разговор није дао резултат којем се надала, пријавила ме је уМинистарству, али за нешто друго, а у вези са екскурзијом. И представница те институције појавила се већ за два дана. И сад, драги моји, следе занимљивости. Најпре, изабраница Министарства мене уопште није видела. Иако сам оптужен за нешто (до дана данашњег нисам сазнао за шта конкретно), нисам добио прилику да кажем шта ја имам на ту тему. Разговарала је са тадашњим директором, те прегледала мој дневник. И похвалила је дневник и то је то. Очигледно, шта год да је тражила, било је написано коректно. Ако већ сумња да сам погрешио (а чим је брже боље дотрчала, ваљда је јасно да сумња), да ли ће то да види из документације коју сам сам начинио? Па ја у дневнику могу да пишем бајке, поезију и прозу, а шта радим, то може значајно да се разликује. Добро, рећи ћете ви, дошла је само про форме. Није добро, рећи ћу ја, јер та форма, колико год била про, даје крила најразноврснијим особама да спроводе своју самовољу над наставницима. И на крају да ли ми се ико извинио за све то? Ипак кривица није утврђена, што значи да сам исправан, зар не? Искрено, нисам био под стресом, јер сам знао да сам исправно радио, али свеједно.
 

Не кажем ја да у свим случајевима родитељи нису у праву и јасно је мени каквог све просветног света има. Ипак, ако већ директор не може да реши проблем, односно ако родитељи сматрају да не може, Министарство може да помогне и то имам сасвим јасну идеју како. Министарство би требало да обавеже тог родитеља да се суочи са наставником на кога се жали, у канцеларији са све директором и представником Министарства. Ако је његова жалба оправдана, то му неће бити проблем. И то је једино правично за наставника, који, како сада ствари стоје, попут мене ономад, може и да не види тог ко му долази и шта тај неко ради. Па, људи моји, у свакој иоле правној држави, сваки оптужени криминалац, убица и лопов, може да види свог судију. Па ви сад упоредите њихова са правима наставника, а да не буде поражавајуће и понижавајуће.

 
А дечја права? Сви говоре како деца имају превише права и могу ово и оно. Истина је да су дечја права најобичнија глупост. Никаква они права немају. Они немају право да добију оцену коју заслужују, немају право да не морају да испуњавају амбиције својих родитеља, немају право да се наставници баве њима када су у проблему, немају право на кућно васпитање, а жртве насиља немају право ни да иду у школу без страха. Сва права имају њихови родитељи, јер они су ти који очекују и захтевају, којима нико ништа не може, а они могу да се жалеМинистарству за шта год им падне на памет. И после је то истоМинистарство „љуто“ на наставнике што поклањају петице. Па управо они који то чине и немају проблема са тим истим Министарством, јер немају проблем ни са родитељима.
 
Уколико Министарство заиста жели да поврати углед наставницима, што је било једно од првих обећања тамо негде пре годину и више дана, знаће шта му је чинити. То значи да ће престати да демонстрира своју моћ, која то није, јер се дешава по поруџбини. А то значи да ће престати да буде претња наставницима, коју родитељи тако лако (зло)употребљавају. То опет значи да ће школа престати да буде услужна делатност родитељима, попут кафане у којој се наручује шта им је по вољи и да ће се вратити својој правој и првобитној, просветној, просветитељској улози. И то напокон значи да ће и наставници и деца повратити своја права. И тада можда нећемо увек слушати, али веома верујем да ћемо се чути.
Аутор: Методичар Методије
Извор: izperajednog.wordpress.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Злочин И Казна"

  1. Aleks каже:

    U potpunosti se slažem sa Vama kolega. U identičnoj sam bila situaciji gde su zaposleni u školskoj upravi urgirali da se učenici koji polaze u prvi razred upišu kod određenog učitelja/učiteljice, dok sam ja objašnjavala roditeljima da se mora raditi po zakonu koji kaže da sva deca imaju pravo na isti tretman, bez povlašćenih učenika. No, to je presmešno u situaciji kad roditelj dolazi i naručuje učitelja kao pljeskavicu šaljući mi preteće pozdrave od prosvetne inspektorke i/ili savetnice.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама