Zločin I Kazna

6 septembra, 2015

 
Pre nekog vremena imao sam jedan telefonski razgovor. Posao pomoćnika direktora mi se inače sastoji najviše od razgovora, što telefonskih, što uživo, a istina je da većina uopšte nije prijatna. Pa tako nije bio ni ovaj. Roditeljka je nešto zahtevala i škola njenom zahtevu nije mogla da izađe u susret, što je nju začudilo. Najviše zbog toga što je zvala Ministarstvo, a tamo su joj rekli drugačije. „Ministarstvo je nadređeno direktoru“, reče ona meni, „i direktori moraju da slušaju“. „Direktori rade po zakonu“, rekoh ja, „a ne kako Mika i Žika govore, pa taman bili i izMinistarstva“. „Pa, valjda, ljudi iz Ministarstva pišu te zakone“, poentira ona. „Pišu“, saglasih se ja, „ali to ne znači da ih se sami ne pridržavaju“… I tako dalje. Uglavnom, na ovom razgovoru se neće završiti, obećala je ona i ja znam da neće. Ovakve priče završavaju se dolaskom nekog od članova Ministarstva. Jer, uvek dođu. Dovoljno je da ih pozove bilo ko za bilo šta. Verujte mi, znam iz iskustva.
učit
Direktore postavlja Ministarstvo i oni jesu službenici te institucije. Nas, nastavnike, ne postavlja, ali to ne znači da i mi nismo službenici iste institucije. U krajnjoj liniji, kao što direktori moraju da „slušaju“, tako moramo i mi. 🙂 Doduše, to malo stavlja znak pitanja na samovolju direktora, o kojoj se tako često govori (recimo kada je zapošljavanje u pitanju), pa ispade da nije uvek u pitanju samo samovolja. Ima tu i nešto volje. 🙂 Ali da ostavimo po strani tu (samo)volju direktora i da se vratimo na to moranje i slušanje nastavnika. Verujem da je mnogim nastavnicima muka da slušaju roditelje kako su deca kod kuće znala svaki bogovetni predmet (iako sa svakim od njih obrazovanje i profesija tog istog roditelja nema ama baš nikakve veze), te im nije jasno kako su dobili tako slabu ocenu. Naravno da svako od nas poželi u tom trenutku da kaže da ne želi da sluša očigledne neistine, ali ne može. Moramo daslušamo i pri tome da izgledamo pametno u razgovoru koji vređa čak i prosečnu inteligenciju. Jer, u protivnom, lako može da se desi da stigne konjica. 🙂
 
Bilo je to pre nekoliko godina i bio sam starešina, pa tako i u obavezi da često srećem roditelje dece iz mog odeljenja. Jednu od majki i prečesto. Imala je običaj da nakon kupovine na pijaci, sa sve torbama punim voća i povrća, dolazi pravo u zbornicu. I pri tome nije birala termin otvorenih vrata, a i što bi? Jednom je došla za vreme velikog odmora, dok sam ja, kao po običaju tada, jurcao za kolegama da se dogovorim oko petnaestog projekta koji sam radio te godine (to je jedino vreme kada sam mogao da ih vidim sve). Kada smo se sreli objasnio sam joj da imam posla i da dođe u terminu koji je predviđen za razgovor sa roditeljima. Iako nisam bio neljubazan (mada jesam bio zvaničan), prijavila me je tadašnjem direktoru da sam odbio da pričam sa njom. Moj stav je bio da nisam pogrešio, jer na kraju krajeva, i da nisam radio na projektu, valjda imam pravo da se nekad malo i odmorim, recimo, a i nekako svoj poziv ne vidim u tome da budem dostupan svakom i uvek, pa i na putu od pijace do kuće. Pošto razgovor nije dao rezultat kojem se nadala, prijavila me je uMinistarstvu, ali za nešto drugo, a u vezi sa ekskurzijom. I predstavnica te institucije pojavila se već za dva dana. I sad, dragi moji, slede zanimljivosti. Najpre, izabranica Ministarstva mene uopšte nije videla. Iako sam optužen za nešto (do dana današnjeg nisam saznao za šta konkretno), nisam dobio priliku da kažem šta ja imam na tu temu. Razgovarala je sa tadašnjim direktorom, te pregledala moj dnevnik. I pohvalila je dnevnik i to je to. Očigledno, šta god da je tražila, bilo je napisano korektno. Ako već sumnja da sam pogrešio (a čim je brže bolje dotrčala, valjda je jasno da sumnja), da li će to da vidi iz dokumentacije koju sam sam načinio? Pa ja u dnevniku mogu da pišem bajke, poeziju i prozu, a šta radim, to može značajno da se razlikuje. Dobro, reći ćete vi, došla je samo pro forme. Nije dobro, reći ću ja, jer ta forma, koliko god bila pro, daje krila najraznovrsnijim osobama da sprovode svoju samovolju nad nastavnicima. I na kraju da li mi se iko izvinio za sve to? Ipak krivica nije utvrđena, što znači da sam ispravan, zar ne? Iskreno, nisam bio pod stresom, jer sam znao da sam ispravno radio, ali svejedno.
 

Ne kažem ja da u svim slučajevima roditelji nisu u pravu i jasno je meni kakvog sve prosvetnog sveta ima. Ipak, ako već direktor ne može da reši problem, odnosno ako roditelji smatraju da ne može, Ministarstvo može da pomogne i to imam sasvim jasnu ideju kako. Ministarstvo bi trebalo da obaveže tog roditelja da se suoči sa nastavnikom na koga se žali, u kancelariji sa sve direktorom i predstavnikom Ministarstva. Ako je njegova žalba opravdana, to mu neće biti problem. I to je jedino pravično za nastavnika, koji, kako sada stvari stoje, poput mene onomad, može i da ne vidi tog ko mu dolazi i šta taj neko radi. Pa, ljudi moji, u svakoj iole pravnoj državi, svaki optuženi kriminalac, ubica i lopov, može da vidi svog sudiju. Pa vi sad uporedite njihova sa pravima nastavnika, a da ne bude poražavajuće i ponižavajuće.

 
A dečja prava? Svi govore kako deca imaju previše prava i mogu ovo i ono. Istina je da su dečja prava najobičnija glupost. Nikakva oni prava nemaju. Oni nemaju pravo da dobiju ocenu koju zaslužuju, nemaju pravo da ne moraju da ispunjavaju ambicije svojih roditelja, nemaju pravo da se nastavnici bave njima kada su u problemu, nemaju pravo na kućno vaspitanje, a žrtve nasilja nemaju pravo ni da idu u školu bez straha. Sva prava imaju njihovi roditelji, jer oni su ti koji očekuju i zahtevaju, kojima niko ništa ne može, a oni mogu da se žaleMinistarstvu za šta god im padne na pamet. I posle je to istoMinistarstvo „ljuto“ na nastavnike što poklanjaju petice. Pa upravo oni koji to čine i nemaju problema sa tim istim Ministarstvom, jer nemaju problem ni sa roditeljima.
 
Ukoliko Ministarstvo zaista želi da povrati ugled nastavnicima, što je bilo jedno od prvih obećanja tamo negde pre godinu i više dana, znaće šta mu je činiti. To znači da će prestati da demonstrira svoju moć, koja to nije, jer se dešava po porudžbini. A to znači da će prestati da bude pretnja nastavnicima, koju roditelji tako lako (zlo)upotrebljavaju. To opet znači da će škola prestati da bude uslužna delatnost roditeljima, poput kafane u kojoj se naručuje šta im je po volji i da će se vratiti svojoj pravoj i prvobitnoj, prosvetnoj, prosvetiteljskoj ulozi. I to napokon znači da će i nastavnici i deca povratiti svoja prava. I tada možda nećemo uvek slušati, ali veoma verujem da ćemo se čuti.
Autor: Metodičar Metodije
Izvor: izperajednog.wordpress.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Zločin I Kazna"

  1. Aleks kaže:

    U potpunosti se slažem sa Vama kolega. U identičnoj sam bila situaciji gde su zaposleni u školskoj upravi urgirali da se učenici koji polaze u prvi razred upišu kod određenog učitelja/učiteljice, dok sam ja objašnjavala roditeljima da se mora raditi po zakonu koji kaže da sva deca imaju pravo na isti tretman, bez povlašćenih učenika. No, to je presmešno u situaciji kad roditelj dolazi i naručuje učitelja kao pljeskavicu šaljući mi preteće pozdrave od prosvetne inspektorke i/ili savetnice.

MOŽDA TE ZANIMA
Hoće li biti srećna NOVA GODINA?
DETALJNIJE

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama