Šta su za vas životne radosti?
Nedavno ispričam jednu priču – nimalo lepu, zapravo, o dečaku koji je ostao bez oca i koji nije uspeo da prevaziđe tu traumu iz detinjstva. Toliko opsednut dešavanjima oko sebe (i unutar sebe), bez prave podrške postao je ono što se u psihologiji zove savršeni igrač uloge žrtve. Pasivno-agresivni mladić, čovek, neko ko nije mogao da oprosti – koji nije naučio da oprosti niti da shvati da nekad jednostavno niko nije kriv, jer nije imao od koga da nauči.
I kaže neko ko je dosta razmišljao o tekstu: čemu ova pasivna agresija i ogorčenost? Je l’ njegova mama trebalo da skoči s mosta zato što mu je umro tata? A gde su tekstovi u kojima se veličaju životne radosti?
I ja se zapitam: stvarno, zašto niko više ne piše lepe priče?
Ja ih pišem, na primer.
O roditeljstvu, o odrastanju, o tome kako je lepo kad si majka, o tome kako je lepo kad si srećna i zadovoljna žena, kako uvek treba gledati vedriju stranu života, jer zašto bismo učili decu da je svet zao, ne? Ali onda opet neko kaže: ne pričajte više bajke, dokle više ova patetika i sladunjavost?!
Ima li one zlatne Aristotelove sredine i da li postoji prava mera za stvari koja važi za sve i svakoga? Koje su te životne radosti za kojima vi tragate? Životne radosti za koje vas je apsolutno briga hoće li vas neko ismejati?
Kao: volite da pokisnete, volite da gledate zalazak sunca, uživate u čitanju, maženju s decom, pripremi obroka, pravljenju kolaža? Od čega vam srce igra i preskače? Je li život samo to i zbog čega je sve manje to – a sve više ona druga strana, ono što se mora, ono zbog čega vam kažu da ste ogorčeni i stalno ljuti?
Oduvek sam sebe ocenjivala kao nerealnog optimistu, a pisanje kao način da ispravim neke stvari u životu. Da prepravim, prekrojim, nađem lep kraj – čak i tamo gde nema nagoveštaja za lepo. Čak i tamo gde dečak raste uveren da ga majka ne voli više, samo zato što se ponovo udala. U mojoj glavi, sreo je nekog dovoljno pametnog da mu kaže: hej, stani, ali imao si i dalje mamu, nije znala možda bolje od toga, verovatno je mislila da čini najbolje i za tebe i za sebe. Pa i nije bilo tako loše, zar ne? Nekog ko bi mogao da mu pokaže drugačiju perspektivu.
Razmislite samo koliko osoba poznajete koji nemaju tog nekog u svom životu? Koji žive u vrtlogu stalnog proživljavanja nečeg što ih boli? Koji ne umeju da se „izdignu iznad situacije“ i ne znaju šta te životne radosti treba da predstavljaju?
Šta mi radimo kad se sretnemo sa pasivnim agresivcima, sa ogorčenim čudacima, sa večitim žrtvama i onima što kukaju? Kažemo: evo još jednog energetskog vampira. Pojedini pokušaju da se igraju spasioca, da pomognu – pa odustanu. Drugi beže glavom bez obzira. Svi umemo da budemo sebični dok se krijemo iza parole „on ionako ne želi moju pomoć“.
Kakve veze životne radosti imaju sa ovom pričom?
Imaju velike. Životne radosti koje istinski živimo su pravi lakmus papir. Kada izaberemo da udovoljimo sebi, da pokažemo svojoj deci, prijateljima, okruženju – kako je to kad živiš u skladu sa sobom, kad se smeješ, umeš da zastaneš, umeš da se raduješ – činimo puno. Onima kojima samo malo treba da se dosete ko su, životne radosti koje veličate posluže kao inspiracija.
Onima – drugima – koji su se odavno od sebe udaljili, bićete čudni, zavideće vam, neće vas želeti u svom društvu. Možda će reći nešto „da pecnu“, da ugase taj sjaj. Samo, ne bojte se, istinska radost je neugasiva. Keep calm and carry on.
Pa gde sad sa ovom pasivnom agresijom? Ne može sve u isti koš, zar ne?
Ali ako razmislite – svi smo mi na ovom svetu u istom košu. Nekad odigramo pametno, nekad malo sedimo na klupi, nekad slavimo uspeh, nekad pognemo glavu. Suština je da iz svakog iskustva nešto naučimo i da životne radosti koristimo kao pogonsko gorivo – čak i onda kada se čini da nema razloga da radosni budemo. Upravo onda kad deluje da je sve beznadežno.
Zato vas ja, obeležena kao „ogorčena žena“ izazivam: napravite listu svojih životnih radosti, pa jednu po jednu, svakoga dana „vežbajte“. Kao što biste doručkovali – čitajte, kao što biste ručali – smejte se, kao što biste spavali – grlite se. Setite se čemu to stvarno želite da naučite svoju decu i da podsetite sebe. Možda tako svesni sledećeg puta kad naiđete na nekog kome je loše – budete nadahnuće, pa mu popravite raspoloženje i za jedan osmeh više oplemenite svet.
Kud ćete veću životnu radost od toga?
Piše: Srbijanka Stanković
