У претходном тексту на тему повезаности покренута су питања о томе како показати и очувати топлину и ауторитет, колико је важно слушати, бити искрен и емоционално доступан. Поред тога, поменули смо и један важан аспект односа, а то је поштовање својих и дететових граница.
Шта су границе?
Једноставно је. Границе су „црвене линије” између Вас и детета које не би требало да прелазите. Оне се односе на две ствари:
- поштовање дететовог света који има границе како за све људе, тако и за Вас
- успостављање и задржавање Ваших личних граница преко којих дете не сме да пређе
Постављање граница се учи. Ако желите однос пун љубави, веома је важно да имате у виду важност задатака који су пред Вама:
- да прихватите дететове емоције, допадале се оне Вама или не
- да схватите да дететово НЕ некад не можете да претворите у ДА
- да поштујете дететов избор и не инсистирате на свом по сваку цену
- да цените дететов телесни простор и доживљај тела
- да не намећете своја решења, одлуке, идеје пре него што чујете дететове
Тренутак преиспитивања
За добробит односа са дететом треба разумети преко чега бисте све прешли, а преко чега не. Тада наступа тренутак личног преиспитивања. Иако је то понекад болно, верујте да је лековито. Пробајте да се присетите:
„Да ли су моји родитељи све одобравали?”
„Јесу ли ми родитељи били толико строги да су забрањивали и кажњавали све?”
„Да ли допуштам свакоме да ми каже шта хоће и како хоће?”
„Да ли је мој родитељ био посвећен само другима, а себи никад?”
Када одговорите на оваква и слична питања, биће потпуно јасно да ли сте имали од кога да научите како се одржавају границе, а потом и да ли их сами имате. Примера ради, стављање себе на последње место је типично нарушавање сопствених потреба и самопоштовања. Ипак, не заборавите да се то у нашем друштву посматра као родитељска пожртвованост. Постављајући такве стандарде, нико не води рачуна о томе како се Ви осећате. Ако се дешава да цео дан не ручате, да не одвајате ни 10 минута дневно за себе, да своје жеље сматрате занемарљивим, то већ није брижно родитељство, него недостатак здравих граница. Деци морамо да покажемо да лимити постоје: да смо себи важни, да ценимо себе и своје време, да не морамо увек све да одобримо, да и нама треба предах… Ако то не прикажемо као битно, неће моћи да науче да поставе своје личне границе и да се заштите.
Како се осећате Ви?
Да бисте знали имате ли личне границе (а тиме и да ли можете детету да их поставите), није потребно да имате било каква стручна знања, да познајете теорије и слично, него само да пратите своја осећања. Будите себи важни. То ће Вам дати одговор на питање да ли допуштате да неко прелази Ваше границе. Да бисмо Вам олакшали, ту је неколико корисних знакова да треба да порадите на томе:
Тешко говорите НЕ. Иако делује баш лако супротставити се другима и рећи да нешто не можете или не желите, заправо није. Ако радије бирате да се не замерате, да прећутите или урадите по туђој вољи, вероватно се не борите за себе и своје границе. Ако стајање у сопствену заштиту код Вас изазива страх, анксиозност и нелагодност, то је сигуран аларм да треба да се преиспитате.
Себи сте увек на крају. Ако осећате кривицу, срам или страх када поставите своје потребе и жеље на прво место, борите се са изградњом личних граница. То је основа самопоштовања. Ово важи чак и када су у питању Ваша рођена деца. Задовољење њихових потреба је јако важно, али треба препознати приоритете. Немојте проводити живот чинећи све само за друге.
Никад не питате себе. Док трчите на посао, па по децу, па на игралиште, никад не поставите питање: „Шта мени сада треба?” или „Шта желим сада?”. Уколико је тако, постоји могућност да ћете у читавој мешавини осећања, обавеза и односа, заправо изгубити себе. Када мислимо о себи и својим потребама, то није себичност, већ брига о себи.
Све у свему, важно је да се подсећамо да се овде ради о учењу једне вештине. Можда се питате да ли се ово односи на Вас. Ако се осећате незадовољно и фрустрирано или не успевате да поставите лимите детету, ово је тема за размишљање. Рад на себи у овом смислу даје паралелне ефекте. Постављати личне границе значи бити спреман и поставити их другима, али и охрабрити своје дете да се упусти у такве подвиге.
Пише: Тамара Костић, психолошкиња