Na američkom blogu quora.com možete postaviti pitanje iz koje god oblasti. U tom moru pitanja, nama, jedno nam je bilo posebno zanimljivo.
Jednu mamu je interesovalo kako da objasni svojoj deci, tinejdžerima, da skupa i markirana odeća i obuća ne određuju njihovu vrednost.
Odgovor koji je dobila od mame koja ima dvoje dece je postao pravi hit, a mi vam ga prenosimo:
„Vrlo lako! Kada sam ja to prolazila sa svojom decom, kada su bili tinejdžeri, umorila sam se od toga da im objašnjavam to što si ti postavila u pitanju… zato, sam problem prebacila na njih.
Svake godine, na početku školske godine, tražim od njih da napišu spisak onoga što treba zameniti u njihovom garderoberu – od donjeg veša, preko kaputa, rančeva, patika, zimske opreme, čak i opreme za skijanje – sve!
Oni bi spisak odštampali i dali ga meni, a onda bih ga ja pregledala i označila šta smatram da je razumna cena za svaki od pomenutih predmeta, a onda bismo napravili ukupan račun za svaki spisak (po detetu).
Ali tu dolazi genijalan mama-potez!
Izvadila sam debitnu karticu za oba deteta, sa iznosom za koji sam smatrala da je fer i razuman, a obuhvata skoro sve na spisku.
Tako, dala sam im karticu i zajedno smo uspostavili šoping pravila koja će važiti u našoj kući.
1. Morate da kupite sve što je na spisku, koristeći samo iznos novca koji sam stavila na vaše kartice. Bez prekoračenja. (Želiš da potrošiš 200 evra na patike? Ok, ali onda ćeš morati da nosiš staru jaknu, farmerke, dres sa flekom, stari donji veš u toku cele godine. Život je sastavljen od izbora).
2. Ne smete da kupite ništa što ne može da se nosi u školi jer krši dres kod škole (naravno, prethodno smo napravili dogovor i ustanovili očekivanja oko stajlinga za izlazak, zabave, plažu. Samo sam štedljiva, nisam loša ili luda).
3. Cena sa odeće ili obuće se ne skida dok ne odlučite da ćete ih obući (deca imaju tu moć da se predomisle oko stvari koju su kupili jer, kad krenu u školu, to više niko ne nosi)
A znate li koji je genijalan potez?
Nakon kupovine svih stvari sa spiska, uvek im ostane malo novca! Jer su kalkulisali, računali, menjali budžet, odlučivali šta im možda nije neophodno.
S tim novcem, onda, raspolažu sami. Mogu da ga potroše ili čuvaju kao ušteđevinu, sami odlučuju.
Ovakvom organizacijom, pritisak oko vrednosti novca je na njima. I kakav je rezultat?
Odjednom, patike koje koštaju 200 evra postaju tako nerazumne za kupiti čak i njima, kada mogu da uštede 160 evra tako što će sebi kupiti neke savršeno dobre Najk patike, recimo i za 40 evra, a koje će sami odabrati…
Odjednom, moja deca su postala mudri, ekonomični kupci, koji upoređuju cene i ono šta dobijaju za određenu cenu. Nećete verovati da će vaša deca, kada pretraže sve ponude na popustu, odlučiti da kupe recimo Adidas majicu za 1500 dinara umesto da daju 4000 za neku drugu, samo zato što je „nova kolekcija“.
Ali, šta je najbolji deo za mene kao roditelja? Nema više: svađa, ljutnje, iscrpljenosti, frustracije, lupanja vrata, stresa…
I na kraju… Nema više užasnih diskusija i rasprava oko toga da nam novac ne pada sa neba, da svako živi sa budžetom kojim raspolaže, prepirki u stilu “Baš me briga šta majka tvog druga kupuje” ili objašnjenja da moramo ostati u okviru budžeta sa kojim raspolažemo da bismo mogli da radimo i neke druge zabavne stvari.
Stres oko ovih stvari je zauvek nestao! Shvatili su to sa razumevanjem, konačno!
Šoping je njima postao sport koji podrazumeva da sami donose odluke, ali takođe da imaju kontrolu na njihovim dečjim karticama. To je dobro i za samopouzdanje i za učenje veštine upravljanja novcem.
Bilo mi je jako zanimljivo da gledam decu kako odlučuju o stvarima. O tome da mogu da imaju ranac koji će koristiti malo duže da bi sebi priuštili neke kvalitetnije stvari poput cipele koje će takođe duže trajati…
Uz to postavljaju i pitanja poput: “Mama, hoćemo ovo da kupimo mojim ili tvojim novcem”, a to se obično odnosi na stvari koje ne spadaju u odeću i obuću, već na bioskop, knjigu i slično… ali poenta je u tome da su počeli da obraćaju pažnju na to kako i na šta troše novac. Sada razmišljaju pre nego što nešto požele ili kupe.
Naravno da ja plaćam bioskop ili porodični izlazak, ali je to opet pobeda za mene kao roditelja.
Ovaj sistem funkcionisanja smo isprobali i za matursko veče. Držali su se svog budžeta jer ako ga premaše onda moraju to da nadoknade od svoje uštede, džeparca ili zarade.
Kada sam počela da praktikujem ovu metodu, deca su imala 4 i 14 godina i oboje su se odlično snašli.