Сав тај гнев и јад просветне чељади, који је избио након што је једном од њих пукао филм, па је на једини расположив начин реаговао на вишемесечно насиље којем су га изложили његови ученици, свој извор налази у нечему што је почело да се догађа јако давно, још почетком осамдесетих, у временима првих југославенских криза, економских, политичких и светоназорских. Од тада траје урушавање онога традиционалног, генерацијама наслеђиваног система у којем су лекар, учитељ (наставник, професор) и адвокат били оно троје људи на чијем је ауторитету почивала друштвена заједница. Државе су долазиле и пролазиле, мењале су се, реформисале и преименовале, али њих троје, лекар, учитељ и адвокат, били су јамци историјског и животног континуитета.
Лекари су се одржали захваљујући болестима. Углед им је, захваљујући капиталистичким реформама, али и глобалним модама епохе, барем исти онакав, ако не и већи, какав је био и пре педесет година. Адвокати су се одржали управо захваљујући друштвеној ентропији, а онда и сазнању да славни адвокат и злочинца може претворити у недужног човека. И адвокатски и лекарски ауторитет и данас је, као и у последњој деценији социјализма, независан и слободан од ауторитета државе и владајуће партије.
Учитељи и наставници у међувремену су сведени на ниво конобара и куварица у ресторанима друштвене исхране, којима се не оставља ни трингелт, јер се све плаћа боновима из подузећа. Пре тридесет-четрдесет година лекарске и наставничке плате биле су скоро једнаке. У међувремену су наставници постали најгора чиновничка сиротиња. Али ни то није најважније. У оно су време наставници у обављању своје службе имали неупоредиво ширу аутономију него лекари, и у великој су мери слободно креирали своје васпитно-образовне процедуре.
Ево како је то често изгледало: почетком петог разреда, након што смо истерани изван мајчинских учитељичиних скута, дочекао нас је страшни наставник матерњег језика од чијег је мрачног ауторитета премирала цела школа. На првом двочасу из лектире – обрађивао се Иван Цанкар – поделио је тридесет јединица, две тројке, једну четворку и једну петицу. Престрављена је чета ђака, бледих и окамењених, излазила из његовог кабинета. Престрављен је био и онај с једином петицом. Толико да ево сад осећа тај страх. Толико да му се и сад та петица чини већом од свих књижевних признања што су га као писца стигла. Али, ето, биле су довољне две реченице које сам изговорио о Цанкаревој приповеци, пре него што ме је наставник строго прекинуо да се нађем ту где јесам. А могло је, наравно, бити и другачије. Као што је код других учитеља и у другим школским предметима и бивало.
Други наставници нису били такви. Били су редом блажи. И било их је мање брига за нас, као и за оно што су предавали. Али никоме није на ум падало да се буни или да, не дај Боже, доводи у питање све те јединице, које су се до краја године уздигле једва до двојки и тројки. У то је време, као и данас, постојала могућност, истина само теоретска, да се на наставничком већу мењају и поправљају претходно закључене оцене. Али то се, напросто, није догађало. Ауторитет сваког наставника – укључујући и ауторитет оних који нису располагали нарочитим ауторитетом – био је недодирљив. И не само да ученицима није на ум падало да се баве наставничким надлежностима, него то није падало на памет ни њиховим родитељима. Није се догађало да за јединицу буде окривљен наставник. Или можда и јесте. Али у том случају би родитељи узели свог ђака за руку и уписали би га у другу школу. Само им је то било на располагању.
Можда такав начин није био добар, можда ни наш наставник који је на Цанкару провео погром у школском дневнику није био добар, можда је то била нека погрешна и застарела педагогија, али боље је било него што је данас. Боље за учитеље, али боље и за ученике.
Родитељи данашње деце живе у колективном уверењу да су учитељи дужни да њихову децу нечему науче, те да је на њима сва кривица ако деца остану ненаучена. Па ако, рецимо, поделе тридесет јединица у разреду од тридесет и пет ученика, онда су сами себе дисквалификовали за васпитно-образовни рад. Није, међутим, тако. Учитељи су ту само да деци покажу како се нешто учи, те да, евентуално, оних неколико заинтересованих и даровитих нечему директно и науче. На осталима је да уче сами. Ако то желе, ако су то у стању, али и ако им родитељи то омогуће.
Родитељи данашње деце живе у колективном уверењу да децу доводе у школу на чување. Али учитељи нису исто што и васпитачи у вртићу или у јаслицама. За разлику од вртића, школа није симулација стварности ни место за игру. Школа је стварност сама. Од тога какав ћеш бити у школи зависи ти како ћеш проћи у животу. Барем би тако требало да буде, а учитељи су ту да увере ученике у то. Они су први озбиљни чувари система у нашем животу, чувари онога што је праведно и исправно, чувари Републике у идеалном смислу те речи. Али учитељ није чувар ниједног свог ученика појединачно. Он то не сме бити. И то је оно што би родитељи морали да знају пре него што своју децу доведу у школу.
Родитељи данашње деце живе у колективном уверењу да су супервизори васпитно-образовног процеса којем су подвргнута њихова деца. Они мисле да могу доводити у питање њихове јединице. Или да учитеље могу кривити за те јединице. Поготово то мисле родитељи по градовима, нарочито ако су високообразовани и ако зарађују више од учитеља своје деце. Првих, истина, није много, а других је голема већина. Једва да има родитеља који су сиромашнији од учитеља своје деце. Мојој мајци, која је била економиста, као ни мом оцу, лекару, никад не би на ум пало да доведу у сумњу све оне безбројне јединице из математике и физике, што сам их надобијао пре него што су ме моји учитељи пропустили у живот, дарујући ми, више из сажаљења него из знања, пролазне оцене. Свака од тих јединица била је само моја и заслужена. Њих двоје су то знали, али не зато што су били јако паметни и честити, него зато што их је у то уверавао недодирљиви ауторитет учитеља и наставника. Онај ауторитет који им је као цеху био друштвено делегиран.
У последњих тридесетак година заједница је учинила све да тај ауторитет буде до краја поништен и негиран. Дошло се на крају до тога да сви могу имати све петице, а да свака јединица највише кошта онога који је јединицу дао. Од учитеља се очекује да буду дефектолози и васпитачи у дому за малолетне делинквенте – који се, наравно, из разлога политичке коректности не зове баш тако. Осим што су дужни носити се с ученицима, они се морају носити и с њиховим родитељима. И како да ти људи икога ичему науче?
Ваша деца су само ваша. Други, изван својих професионалних овлашћења, нису дужни да се брину о њима. На лекарима је да их лече, адвокати ће их бранити кад вршњаку бејзбол палицом разбију главу, учитељи ће их учити шта је то сонет и ко је био Крсто Франкопан – вероватно узалуд, али ни једни, ни други, ни трећи немају животну мисију да вашу децу изведу у живот. То је, господо родитељска, само на вама и на вашој деци.
Заједница не може вратити учитељима, наставницима и професорима оно што им је тридесет-четрдесет година систематски одузимала. То није могуће између осталог и зато што је уништен онај вредносни систем у којем су то били поштовани људи. У замену им, међутим, морају, али заиста морају омогућити статус службеног лица.
Смисао није да се учитељи, наставници и професори заштите од подивљалих ученика, него је смисао да се заштите од њихових родитеља. Догоди ли се то, и ученици ће се припитомити. Осим што ће се тако овим људима омогућити да раде свој посао, биће, макар и на силу, заштићен њихов ауторитет. Учитељ без ауторитета је школска луда. Али, док ваша деца нису и наша деца, па не можемо за њих сносити овако широко постављену одговорност, њихови учитељи јесу и наши учитељи. Ако су они јадне и биједне луде, тада смо луде сви.
Аутор: Миљенко Јерговић, Сумњиво лице