Сутра је Осми март. Ако неко пита, то је онај дан када деца учитељицама носе саксије с јагорчевинама купљене пре школе у Максију, умотане у целофан, дан када се бакама поклањају каранфили, а на часу ликовног мајкама праве честитке у облику срца које после дуго чувамо међу страницама кувара или какве друге дебеле књиге.
Ако неко пита, на баш тај дан смо се, пре много година, избориле за некаква једнака права, и сад нам је, ето, баш добро. Више нам родитељи не уговарају бракове пре него напунимо шеснаест. Више не чувамо овце док нам се браћа школују. Данас с том истом браћом на равне части делимо очевину. Нисмо више терет који ће удајом нестати.
Ако неко пита, сутра је Осми март и мојој комшиници с трећег на коју је муж синоћ урлао толико да се зграда орила, онај исти муж који се увек културно јави у лифту и упита за здравље. Сутра је Осми март и оној женици коју срећем испред улаза коју син свако мало избаци из куће кад се напије.
Сутра је дан свих оних жена на које заборављамо тристашездесетчетири дана у години. Оних које нису и никада неће бити на руководећим положајима. Оних са или без осам разреда основне. Оних које су могле више, али није имао ко да их погура. Оних које су остале код куће јер није било никог да брине о остарелим родитељима. Оне које се одрекле посла и каријере да би подизале децу. Прво једно, па друго па треће… пето.
Сутра је дан свих оних којима је живот прошао у чекању. Које се никада ни за шта нису питале. Које су морале да испросе сваки динар, за ручак, за хлеб, за лек, за улошке. Оне које никада нису смеле у сукњи изнад колена напоље, међу свет. Оне које не говоре ако их нико ништа не пита. Оне без свога мишљења. Без снова. Без жеља. Оне које једу тек кад сви устану од стола. Оне које највише воле да глођу шију. Оне што су сите кад су им деца сита. Оне којима ништа не треба. Оне које последње легну а прве устану. Оне чије руке никада нису виделе маникир ни парафинско паковање.
Сутра је дан свих оних које у град иду тек кад се разболе. Оне које пред кућу довози санитет. Оне које не знају шта је папа тест ни колпоскопија јер им је неко рекао да је срамота чепити се пред неким другим мушкарцем, па макар он био и лекар. Оне које немају кад да читају. Ни времена да гледају серије. Оне које не знају шта је антиејџ, антирид или јапанско исцртавање обрва. Оне које не мажу нокте и не брију ноге. Оне које никада нису биле нигде. Оне које немају где да оду. Оне које се боје да ће јој, ако оде, узети децу. Оне које се некако тихо угасе, и које после на славама помињу по салчићима и орасницама.
Ово је дан оне баке која крај улаза у пијацу продаје две везе зелени, мушке вунене чарапе и теглу феферонки. Ово је дан оне жене иза тезге са сиром и кајмаком која сваког јутра устаје у четири и чије руке миришу на свеже помужено млеко. Ово је дан оне теткице која сатима брише школске ходнике. И дан оне која свако мало “падне низ степенице“ или се “саплете о врата“. Ово је дан оних које пуне црне хронике и читуље. Оних које чекају да се “он промени“. Оних које кажу “мушко је, мора некад и да подвикне“. Оних које налазе оправдање за све. Оне које мисле да нису довољно добре јер нису сина родиле. Оне које мрвице никада руком не бришу са стола, јер то слути беду у кући, и никада не простиру веш по мраку јер се не ваља. Ово је дан оних које стрпљиво комишају своје дане као какав сув клип кукуруза, без зашто, без како и без али. Али, нећемо сад о томе.
Јер, сутра је ипак Осми март.
Текст: Даниела Бакић