Неки људи који не верују у сопствену вредност склони су да дају превише. Као да желе да квантитетом надокнаде квалитет. Но, превише које је последица невредновања себе, претвара се у премало. Како?
Па, ако они не вреднују своје давање како ће га вредновати други? Поред тога, ако вам је нешто стално на изволте, престајете да будете свесни његове вредности. Подразумевате га. Као ваздух.
Ко је свестан драгоцености ваздуха док не осети његов недостатак? Он је ту, као да постоји због нас и да ће га увек бити, не тражи ништа, само служи…Е, кад га нема и те како осећамо његову животну вредност.
И неки људи, несвесни сопствене вредности, понашају се као ваздух. Тако и други којима се они подразумевају губе осећај њихове вредности, престају да их буду свесни, као да не добијају ништа вредно. Као да су незахвални. Како можете бити захвални на нечему чију вредност не осећате. Оно што добијате на такав начин, тако подразумевајуће да губите осећај његове вредности, губи вредност и постаје премало. Круг се затвара тако што давалац потврђује кроз реакције других оно од чега је и пошао – да не вреди.
Човек није ваздух, није створен да некоме служи, већ да се размењује са другима као вредан са вредним. Онај којем служите губи вас као вредност, одузимате му а не дајете, дајући му превише. Гурате га у незахвалност обезвређујући себе.
Ако то чините деци одузимате им захвалност без које ће се осећати празнима. А празни су похлепни.
Тако неко ко се осећа безвредним преноси и на онога којем служи осећај безвредности сакривен иза размажене себичности и незахвалности.
Небојша Јовановић
Извор: Први пут с оцем