Шта су заборавили родитељи (у лову на оцене, успехе и постигнућа)

новембар 7, 2019

Претерана амбициозност није једини, а посебно не најбољи начин да дете “успе у животу”.

У жељи да испуне висока очекивања својих амбициозних родитеља, нека деца улагаће велики напор. Уз пуно одрицања, потиснутих конфликата и страха од разочарања, она ће крају “очврснути”. Ипак, боља припрема за живот, у контексту менталног здравља, било би знање о томе како бринути о себи и другим људима, те како примити и пружити подршку…

Како на децу делују превелика очекивања родитеља у вези са њиховим школским успехом?

Жеља и мотивација за успехом могу се спонтано развијати када дете има доста простора и подршке да упознаје себе и свет око себе. Претерана амбициозност није једини, а посебно не најбољи начин да дијете “успе у животу”.

Кад је реч о школском успеху детета, родитељи често нису свесни својих превисоких очекивања, а притисак је, на жалост, јако лако пребацити на децу.

Код високих очекивања изгубимо из вида дете као људско биће гледајући у даљину за резултатима.

“Проблем” је у томе што ће многа деца покушати да дају све од себе да усреће своје родитеље, односно да ураде управо оно што су родитељи хтели. Нека ће у томе успети – више или мање.

Али цена амбициозности и перфекционизма је превисока, а њу чине потиснути делови себе с којима дете никада није ступило у контакт, јер се нису потрудили ни родитељи.

То су они делови који се питају: Како је мени? Шта ЈА желим? Шта МЕНИ има смисла? Треба ми времена да преболим развод родитеља и схватим што се са мном дешава… и тако даље.

Оцене, похвале и критике немају везе с дететовим бићем

Амбициозни родитељи не би смели да забораве да је за већину деце постизање изузетног успеха велики напор и терет, уз пуно личног одрицања, потиснутих конфликата и страха од разочарања.

И не – није паметна логика да је то нужно добро зато што ће их јак дрил и слична искуства сигурно очврснути и припремити даље за живот.

Нешто ће научити, истренираће се, то је сигурно. Развити истрајност и потиснути цело свој унутрашњи живот да постигну циљ.

Али боља припрема за живот од тога је контакт и подршка родитеља или других важних особа у животу када је деци тешко, када су осамљена у школском и животном лавиринту и када се суочавају с чињеницом да се све што они јесу у школи често своди на 1,2,3,4 и 5, похвалу и критику.

За дечју осамљеност, тугу, беспомоћност, бол, страх, повређеност и многе недоумице, које живљење у данашњем свету доноси, на жалост понекад недостаје времена, воље, разумевања и живаца.

Мада је порука увек “Ту сам за тебе”, тешко је нпр. седети с дететом док оно тугује и проживљава губитак. Седети и бити ту за њега без пожуривања, потискивања осећаја, улепшавања ситуације и покушаја да га развеселите. Помоћи му да проживи мање пријатна животна искуства.

Колико то може бити тешко зависиће с једне стране од тога како се родитељи носе са својим мање пријатним животним искуствима, а с друге стране и од тога какву идеју родитељства имају.

Притом, мисли се на то да ли родитељи могу дозволити да њихово дете буде тужно и несрећно или су то забрањене емоције.

Лакше, али не и паметније је имати висока очекивања и натоварити дете додатним активностима.

Родитељи, научите дете да се пита: “Шта је мени важно и шта ја желим?”

Срећем многе особе које су као деца и млади дуго времена неупитно испуњавали родитељска очекивања, никад не показавши отпор.

На крају они заиста и “очврсну”, а онда се најчешће у зрелој животној доби догоди крах. Тек тада се запитају ШТА ЈЕ МЕНИ ВАЖНО И ШТА ЈА ЖЕЛИМ?

Семе доброг и срећног живота – што сви родитељи желе својој деци (и многи верују да је загарантован ако осигурају школовање и додатне активности) – почиње управо бављењем овим питањем од раног узраста.

То не значи да ће деци бити испуњене све жеље – јако је важно моћи рећи НЕ детету, када тако осећамо и мислимо.

То само значи да дете развија осећај за себе – да сам ја – ја, да је битно, да има мишљење које може изразити и не боји се тога, да га људи који су му важни виде, чују, разумеју, доживљавају и саосећају с њим, шта год да му се догађа у животу.

Када на овај начин бринемо о детету, оно тако почиње бринути о себи и природно узвраћа оним што је добило – развија разумевање за друге.

Тако се гради интегритет и саосећање, нешто што нам је важно (барем тако на све стране причамо), нешто што је запостављено у лову на оцене, уписе, успехе и постигнућа, при чему верујемо да градимо “друштво знања”.

Пре “друштво одсечених од својих унутрашњих искустава”, па се утапамо у таблетама, алкохолу, бескрајном свету забаве или ко шта већ воли.

Аутор: Душанка Косановић, психологиња

Извор: Miss7mama.24sata.hr

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама