Prateći odrastanje i razvoj 731. deteta od druge do devete godine života, profesorka psihologije sa Univerziteta u Mičigenu dr Rebeka Valer došla je do zaključka da deca koja ne osećaju krivicu zbog svog lošeg ponašanja – ne menjaju ponašanje nakon roditeljske kazne, često ulaze u sukobe sa drugom decom, uništavaju igračke i stvari po kući i imaju napade besa – često razvijaju poremećaj ličnosti.
„Što je raniji uzrast na kom deca pokazuju ova ponašanja, veća je verovatnoća da će dete imati ozbiljne probleme u ponašanju i razviti antisocijalni poremećaj ličnosti. Dobra vest je da roditelji mogu da spreče razvoj ovog poremećaja ličnosti tako što će uticati na promenu detetovog ponašanja”, zaključuje dr Rebeka Valer.
Dr Aleksandra Bubera, psihijatar i psihoterapeut, ocenjuje da ključni nalaz ovog istraživanja glasi da od roditelja, to jest od njihovog vaspitnog stila, zavisi kakvo će dete biti.
„Ako roditelj vidi da dvogodišnje dete maltretira drugu decu ili životinje, on se tome može nasmejati, može sprečiti dete da to radi, a može ga i kazniti. Dete će učvrstiti ono ponašanje koje roditelj potkrepljuje. Zato je važno da dete dobije sankcije za loše ponašanje. Kao što je važno da ga roditelji pohvale i poljube kada uradi nešto dobro“, objašnjava naša sagovornica.
Dr Aleksandra Bubera ističe da stručnjaci nisu saglasni kada je u pitanju uzrok poremećaja ličnosti – neki smatraju da se oni nasleđuju, a drugi da je njihov nastanak u vezi sa vaspitnim stilom.
„Ja smatram da je istina na sredini, a iz svog velikog psihoterapijskog iskustva mogu da zaključim da je očevima i majkama jedan od najprihvatljivijih alibija za loše roditeljstvo – nasleđe. Jer ako smatraju da je dete „povuklo” karakter na „problematičnu” tetku onda se oni ne osećaju odgovornim za to što je dete „nemoguće“. Zato je važno da roditelji razumeju da tri vaspitna stila pospešuju nastanak poremećaja ličnosti – jedan je popustljivo vaspitanje, drugi preterano, surovo i nepravedno kažnjavanje deteta, a treći zanemarivanje“, kaže dr Bubera.
Kada treba početi sa postavljanjem vaspitnih pravila?
„Prosečno dete je do druge godine već naučilo šta se sme, šta se ne sme. Ili nije naučilo. Verovatnoća da će dete koje nije naučilo šta se sme, kome se ne postavljaju granice i kome je sve dozvoljeno razviti poremećaj ličnosti veoma visoka je i iznosi oko 70 odsto, pod uslovom da se ništa ne promeni u daljem vaspitanju”, smatra naša sagovornica.
Dr Aleksandra Bubera ističe da je nekim roditeljima, nažalost, lakše da razmaze svoje dete i daju mu sve što poželi, nego da ga vaspitaju.
„Mi od roditelja često čujemo tu rečenicu: „Sve sam mu dao, sve sam mu kupio, svugde sam ga vodio, obišao je pola sveta… a tako mi vraća.“ Jer je mnogo lakše kupiti detetu šta hoće, dati mu da jede šta hoće i dozvoliti mu da se ponaša kako hoće, nego provesti sate, dane, nedelje i meseci objašnjavajući mu šta je ispravno, a šta ne. Ali posledice tog nevaspitanja trpe svi. Ako dete dobije sve što poželi, ono će i od drugih ljudi u odraslom dobu očekivati da udovoljavaju svim njegovim željama. Ako se granice ne postave na vreme, dete u pubertetu često razvija verbalno i fizičko nasilje. Ono nastavlja da laže, krade i ponaša se manipulativno, samo što su posledice ovakvog ponašanja u pubertetu i kod adolescenata mnogo ozbiljnije nego kod predškolskog deteta. Zbog tog ponašanja trpe svi – i roditelji, i braća i sestre, i bračni partner. Ako se granice ne postave do puberteta, ta bitka je u većini slučajeva izgubljena“, zaključuje naša sagovornica.
Dr Goran Knežević, profesor psihologije individualnih razlika na Katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže da ovo istraživanje potvrđuje da postoji kontinuitet u strukturi ličnosti od detinjstva do odraslog doba.
– Brojna istraživanja ličnosti koja su rađena u poslednje dve decenije potvrđuju da postoje veoma jasne veze između ponašanja deteta u veoma ranom detinjstvu i njegove strukture ličnosti u odraslom dobu. Studije o prokriminalnom ponašanju pokazuju da postoji velika verovatnoća da bezosećajna, neemotivna i „tvrdokorna“ trogodišnja deca sa problemima u ponašanju odrastaju u osobe sa antisocijalnim poremećajem ličnosti – kaže naš sagovornik.
Goran Knežević objašnjava da je veliki deo naše strukture ličnosti – čak 30 do 40 odsto, oblikovan genima. Novije psihološke studije pokazale su da su čak i oni faktori za koje se smatralo da predstavljaju uticaj sredine zapravo genskog porekla. Međutim, istraživanja su takođe pokazala da se ono što nam je dato u genskom paketu može promeniti uz pomoć puno ljubavi i pozitivnih tehnika disciplinovanja.
– Pozitivni roditeljski stil može da neutrališe negativni uticaj gena. To znači da ponašanje roditelja prema „nemogućem“ dvogodišnjaku mora biti dosledno, principijelno i sa puno pozitivnih potkrepljenja. Dete se mora nagraditi, poljubiti i zagrliti svaki put kada učini nešto dobro, a ako ono maltretira drugo dete ili ima napad besa, mora se zaustaviti u toj „akciji“, ali ga ne treba kazniti. Takvom detetu stalno treba pokazivati pozitivne primere i pružati mu ljubav u neograničenim količinama. Ljubav je po svemu sudeći najmoćnija „gumica“ koja briše negativno genetsko nasleđe – zaključuje Goran Knežević.
Autor: Katarina Đorđević
Izvor: Politika