Не. Питање ударања деце или неударања нема везе с мајкама, има везе с децом.
На стручњацима за ментално здравље и развој деце је да упозоре људе на штетне последице таквих поступака, као што су зубари дужни да упозоре на штетност слаткиша за зубе, или лекари за било шта што има лош утицај на физички развој детета. Ако, када ударите дете, осећате грижу савести, с правом је осећате. Осећања су ту да нас упозоре да ли радимо добру или лошу ствар, а не можемо чинити лоше ствари а да се осећамо добро.
Много је прича о теми физичког кажњавања деце. Стручњаци упозоравају да физичком казном учимо децу да је насиље у реду, било да га трпи или врши, те је сасвим разумљива распрострањена висока толеранција на насиље у нашем друштву, јер „и мене су тако па шта ми фали.“
Ако се осећате лоше када ударите дете онда је овај текст за вас.
Нисте лош родитељ, само у том тренутку нисте знали и могли боље. Нисте наспавани, имате проблема на послу и у кући, оптерећени сте… То само и даље значи да ударате дете због себе, не њега. То је аларм да треба да преузмете одговорност за своје понашање, јер друга особа, била она дете или одрасли не може бити узрок нашег понашања.
Питање ударања деце није ствар технике дисциплиновања, него вредности у васпитању. Да ли се на дете гледа као на објекат којег треба довести у ред? Да ли се на дете гледа као на продужетак наших потреба (треба да спава кад се и нама спава, да мирује када и ми мирујемо…)? Да ли се на дете гледа као на слику наше личности? Да ли то што оно уради значи да брука родитеље? Или се на дете гледа као на мислеће биће? Као на биће које од рођења има своју вољу? Да ли се поштује као одвојена особа? Да ли се посматра као способна особа у складу са узрастом? Да ли знате шта је у складу са његовим узрастом? Да ли верујете детету?
При разматрању овог проблема, неминовно је приметити сукоб генерација у васпитавању деце.
Претходне генерације су тежиле да дете уклопе у околину, а данашње да околину уклопе деци. На пример, данас се све опасности у кући и стану уклањају или обезбеђују док се деци не развије мозак и способност размишљања на нивоу узрок – последица, док је у претходним генерацијама често био случај да се за све говори „не“, удара прутом по прстима и тиме, данас то знамо, убија радозналост, воља, креативност, иницијатива или рађа још већи бунт који касније, нарочито у адолесценцији избија на површину кроз разна деструктивна или самодеструктивна понашања.
„Како детету од годину дана објаснити да нешто не сме, без „пацке“?
Никако. Ни „пацком“, ни без ње. Дете на том узрасту можете само застрашити и страх ће га блокирати, али оно неће одустати само од утичнице или рингле, одустаће од много чега, неретко и од тога да је добра и вредна особа. Нисам срела родитеље који су успели само једном да ударе дете до две године и да оно „научи“ неко понашање. Често се ударање понавља после неколико дана због истог понашања. Пречеста је реченица (уз ударање или без ударца): “Јесам ли ти рекао/рекла?“, или „Је л’ морам сто пута да ти кажем?“ Е па морате! Јеспер Јул, породични терапеут, је рекао да је детету потребно сто до двеста пута нешто рећи да би се то интегрисало у понашање. Запамтите то.
Зато, није циљ овог текста да будем противник „пацки“ и ударца по гузи, циљ ми је да оне изгубе смисао. Јер осим што су немерљиво понижавајуће по дете, штетне су и по родитеља који се исто тако осећа након неколико тренутака (ти, родитељу, коме је намењен овај текст), осећа своје дете, осећа његове емоције немоћи и понижења, механизмом пројекције, механизмом који је урођен, који је дат детету да пробуди емпатију у родитељу тако што ће дете својим погледом, мимиком, речима, говором тела, убацити у родитеља осећања које оно осећа.
Зато, није питање „а шта да радим а да не ударам дете, то изгуглајте, то сте већ потражили ако сте хтели, а ако нисте до сада, потражите савет, крените пут знања, личног раста и развоја, пут љубави.
Верујем да сте чули да можете да обезбедите кућу за своје дете разним препрекама, које како буде расло можете уклањати једну по једну уз образложења зашто. Обезбедите утичнице, или будите спремни да 200 пута кажете „не“ док не научи, или колико пута да изударате дете, које нема капацитет да чак и на том осећајном нивоу укапира да не треба да прилази свим утичницама света, а у међувремену док га учите ударцима изградиће неколико несвесних образаца о људским односима са којима ће се борити читав живот. Верујем да сте чули да треба да будете одлучни тоном и ставом када изговарате „не“, да то не радите тихим гласом док лежите на каучу, на пример.
Верујем да сте чули да када кажете шта дете да не ради треба одмах у истој реченици да кажете шта да ради: „Не пипај утичницу, узми аутић.“ „Не прскај воду, узми сапун.“ „Не дирај ринглу, узми крпу“. Скретањем пажње малој деци до 2 године, којима се не може објаснити шта и како, врло је успешна техника, ако је у складу са вашим вредностима у васпитању.
Има људи који не верују у љубав и дуговечан брак. Има људи који га живе.
Има људи који не верују у васпитање без ударања. Има људи који су тако одрасли.
Не могу да вам кажем да не осуђујете родитеље који ударају децу, не могу да вам кажем да не осуђујете родитеље који не ударају децу, јер ви имате своју главу и своју вољу.
Могу да вас позовем да мислите, да учите, јер има се шта и од кога увек.
*Нисам за законско кажњавање родитеља који физички казне „пацком“ дете из два разлога:
1) Не можемо сузбити насиље над децом вршењем насиља над родитељима. И даље говоримо о позицији ко је јачи а ко слабији уместо о равноправности, што само значи да као друштво имамо доста посла на искорењавању токсичних образаца у односима једни са другима, а који су вековима били присутни. Уместо тога увести и обезбедити додатну едукацију за родитеље.
2) За дете је немерљиво већи стрес било какво кажњавање родитеља или сепарација и изостанак из породице од једне „пацке“ и ударца по гузи.
Аутор: Сунчица Јовановић, психолог, психотерапеут. Њена размишљања на тему психологије потражите на Инстаграм страни @moj.psiholog.