Buljenje

maj 6, 2019

Marche pumpa, odmah posle Zagreba prema Sloveniji. Veliki je petak, popodnevni, pravoslavni. Uskršnji praznici nadolazeći. Sve je puno. I kafić. I parking. I toaleti.

Posle višesatnog maltretiranja na granicama i nonstopne vožnje pristajemo ovde. Izvodim Nikolu iz auta do toaleta. Iz samo njemu znanih razloga krene sa negodovanjem. Ne ume mi objasniti šta ga je uplašilo. Kao ukopan ne želi da se pomeri, opire se i viče glasno.

Nikola ima autizam. Kad je dete sa autizmom mlađe lakše je biti u svakom danu. Kad je dete sa autizmom snažan mladić ruke su vam vezane. Umom pokušavate sve kako biste prevazišli ogroman problem koji nastane oko tako jedne najobičnije stvari kao što je odlazak do toaleta. Mogla sam ga, neovisno što urla ugurati u auto, ali okupljeni svet bi prijavio policiji otmicu, garant. Na to bi im zaličilo. Mogla sam ga jednostavno ostaviti tamo, upaliti auto i krenuti (jednom mi je to uspelo) i on bi odmah dotrčao sam i ušao. Mogla sam milion stvari, ali sam bila onemogućena onolikim pogledima uprtim u nas. Svi, ali svi su gledali predstavu koja je trajala bezmalo dvadesetak minuta.

Umesto da se koncetrišem na rešenje novonastalog problema, ja, oduzetog tela, drhteći, samo razmišljam kako ćete vi koji ovo gledate reagovati. Gledali ste zaprepašteni, neki zgroženi, ničiji pogled sa empatijom nisam srela. Niko mi nije prišao da pita može li nekako pomoći.

Videlo se da N. nije ni razmaženo derište ni oteto dete. Grlila sam ga i plakala na vetrometini terase obične pumpe.

Uglavnom izdržim stres.

Ovaj put me posekao.

Zašto ovo pišem?

Ako sretnete negde nekad ovakvu sliku, okrenite glavu ako već nemate želju ili snagu da pomognete. Samo nemojte buljiti sa užasnim izrazima na licima. Odmažete nam ljudi. Oduzimate i ono malo snage kojom raspolažemo.

Jer mene na primer, neće ova epizoda zadržati zatvorenu u kući.

Sutra je već novi dan.

I eto nas opet, na nekim novim pumpama.

Elem, učimo se različitosti i kulturi ponašanja.

Nije teško.

P.S. Znam da će mi mnogi sada napisati u svom samoohrabrujućem stilu bajke o tome kako im to ne smeta, ili kako su oguglali, ili kako su čak i ponosni na to što su im deca drugačija, kako nas je Bog odabrao jer smo jake itd, itd, itd… nismo jake i ne možemo same. Cela zajednica treba biti uz nas. Empatija i podrška. Za početak dovoljno.

Autor: Nikolina Crnogorac

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama