Biću jasan i odmah ću preći na stvar – medveđu uslugu činimo deci u školi rečenicom “neka nauče bar nešto, neću da ih maltretiram.”
Nažalost, atmosfera često diktira kriterijume jer, ako “teraš” učenike da rade do svog maksimuma, da se trude, da razmišljaju – roditelji će se buniti, deca će te “mrzeti”, kolege će ti reći da “smanjiš doživljaj”.
To nije dobro.
Tek kada kod dece razvijemo sve njihove kapacitete što je više moguće, možemo da se nadamo da ćemo imati društvo koje počiva na zdravim temeljima.
Mora da se radi na sebi i deca moraju da budu forsirana da razmišljaju, uče, povezuju stvari i događaje.
Kada nije tako – nije dobro.
U međuvremenu, kada dete (najkasnije negde krajem srednje škole) shvati svoj životni poziv – mnogo će se lakše upustiti u studije (ili odmah u posao) i postaće stručno u svom poslu.
“Ako imam šest sati da oborim drvo, ja ću prvih četiri sata oštriti sekiru” – rekao je Linkoln.
I bio je u pravu…
Posao nastavnika (pa i roditelja) jeste da razvije kapacitete kod dece, vaspita ih, probudi želju za znanjem i spremi ih za život.
Jedino tako imaju šansu da žive ispunjenim životom…
Sistem obrazovanja se mora promeniti. To se naravno neće dogoditi preko noći i neće biti nimalo lako vratiti veru u obrazovanje.
Međutim, naša je jedina šansa u tome – poštovati dete, razumeti ga, videti njegov talenat i raditi na njemu.
Ukoliko nije tako – nemamo šansu.
Autor: Ivan Vučković, filozof