Harijet Mankaster, britanska autorka i ilustratorka čija je Isidora Mun osvojila srca miliona (da budemo precizni, 7 miliona) dece širom sveta — pa i kod nas — stvorila je novu junakinju. I ona nosi isti sentiment, istu toplinu, vrcavost i onaj nestašluk koji pleni. Zove se Viska Cvetić. Nije pola vila, pola vampir, kao Isidora. Ona je minijaturno biće rođeno iz – kristala!
Mankaster kaže da je od malena bila opsednuta minijaturnim svetovima. U njenom domu stoji kućica za lutke u obliku zamka — i nije je kupila za decu. Kupila je za sebe. Iz te iste fascinacije rodilo se i Dnevnik Viske Cvetić: Nova škola. Viska je junakinja visoka svega devet i po centimetara, koja živi u Visklingovom šumarku. ”Rodila” se iz kristala, i u džepu školske uniforme nosi sitnu figuricu koja joj daje hrabrost.
Jer Viski treba hrabrost. Njena porodica se upravo preselila i ona mora da krene u novu školu — daleko od svega poznatog, a pre svega daleko od najbolje prijateljice Lune, s kojom se ispilila isti dan i s kojom je godinama delila tajni svet koji su same izmislile. U tom svetu živeli su Tviglinzi — sitna čarobna bića kojima su zajedno davale imena i smišljale sudbine. Visku figurica jednog takvog Tviglingsa prati u novi život, u džepu, kao tihi talisman.
U novoj školi, Akademiji mastiljarki, dve drugarice je odmah uzimaju pod svoje — Kleobel i Primrouz. Dive se njenom crtanju, njenom smislu za modu. I Viska je zahvalna. Konačno neko ko je prihvata! Ali što više vremena provodi s njima, to više oseća da mora da postane neko drugi. Da sakrije šta zaista voli. Da se uklopi u savršeno usklađen trio koji ne ostavlja mnogo mesta za nešto što nije — njihovo.
Tu počinje prava priča.
Jer Dnevnik Viske Cvetić nije samo knjiga o promeni škole — mada će svako dete koje je to prošlo odmah prepoznati onaj kamen u stomaku prvog dana, onaj osećaj da sve što si bio do juče ovde niko ne zna i ne ceni. Ovo je priča o nečemu s čime se deca susreću mnogo pre nego što nađu reči za to: o pritisku da budeš onakav kakav drugi žele, i o tihoj, ali baš velikoj hrabrosti koja je potrebna da ostaneš svoj. Viska ne pravi buku. Ona pokušava, prilagođava se, greši, oseća se izgubljeno — ali polako, ipak, pronalazi put do sebe. I to put koji je istinski njen.
Knjiga nosi i jednu finiju, možda važniju poruku: nije svako prijateljstvo koje počne toplinom i prihvatanjem — pravo prijateljstvo. Deca to teško uče i to je lekcija koja boli. Viska to uči kroz modu, crtanje i školske hodničke drame, u magičnom svetu koji izgleda drugačije od našeg, ali su osećanja potpuno ista.
Roditelji koji su nekad gledali dete kako se menja da bi se uklopilo — kako postepeno odustaje od onoga što voli, od načina na koji se oblači, od igara koje smatra „previše detinjastim“ pred novim drugarima — znaće zašto je ova priča važna. Ne zato što daje gotove odgovore, nego zato što ih deca čitaju i tiho prepoznaju sebe. A to prepoznavanje, kada dođe kroz priču, a ne kroz razgovor s roditeljem koji „ne razume“, ima posebnu moć.
Sve to dolazi u omotu koji je pravi vizuelni užitak: knjiga je pisana u formi dnevnika, puna ilustracija u boji, s pismima, školskim rasporedima i detaljima koji izgledaju kao da ih je sama Viska zalepila na stranice. Upravo onako kako je Mankaster uvek radila — svetovi koje stvara nisu samo za čitanje. Oni su za gledanje, za vraćanje, za otkrivanje novih detalja pri svakom sledećem čitanju.
Jer Viska se ne čita samo jednom. Čita se ponovo i ponovo, svaki put drugačije.