Ако желите успешну децу, наука каже да их хвалите на овај начин!

Родитељи треба да престану да децу хвале због њихових урођених способности и уместо тога се фокусирају на њихов труд. Ова мала промена фокуса може довести до тога да деца имају повећане шансе за успех, тврде истраживања.

Foto: Canva

Ако бисте знали да само начин на који хвалите децу и разговарате са њима о успеху може значајно да повећа шансе за њихов успех у животу, да ли бисте то применили? Наука каже да је то могуће и нова истраживања на ову тему сугеришу неколико кључних ствари као на пример:

Хваљење деце само због њихових унутрашњих способности попут интелигенције, на пример, заправо умањује вероватноћу да ће она када одрасту уживати да уче и напредују.

Са друге стране, хваљење стратегија и процеса који су деца развила како би решила неки проблем – чак и онда када не успеју у потпуности – деци даје веће шансе да се још више потруде и на крају и успеју.

Ефекти ове стратегије могу да се квантификују чак и када говоримо о деци узраста од 1 до 3 год.

Ово значи да експерти који су нам говорили да децу треба да хвалимо кад год имамо прилику, нису били у праву.

Kако ова стратегија функционише?

У наставку ћемо говорити о две студије деце школског узраста које је водила Kарол Двек (Karol Dvek (Carol Dweck), ), професорка психологије на Универзитету Станфорд. Прво ћемо објаснити основу свега – разлику између фиксног и развојног начина размишљања.

Фиксни и развојни начин размишљања

Ово је основа целе студије – научити децу да размишљају на развојан а не фиксан начин.

Наиме, када се ради о уверењима о људском напретку, фиксни начин размишљања представља уверење да је интелигенција, скоро у потпуности, урођена. Значи, или сте се родили паметни и способни за успех или нисте.

Развојни начин размишљања, са друге стране, представља веровање да је успех (за потребе овог текста говоримо о интелектуалном успеху) више варијабилан, тј. интелигенција и вештине решавања проблема се могу развити временом.

Све ово можете сумирати на примеру Алберта Ајнштајна, тврди Двекова. Особа са фиксним начином размишљања ће рећи „Ајнштајн је био бриљантан.“ Особа са развојним начином размишљања ће приметити да је Ајнштајн решио неке јако компликоване проблеме. Учење развојног начина размишљања се може представити у једној реченици на следећи начин: „Хвалите способност свог детета да учи уместо да му само говорите како је паметно.“

13-огодишњаци (7.разред)

Вратимо се поменутом истраживању. Пре неколико година, професорка Двек и њен тим су у групи од 373 ученика седмог разреда идентификовали ону децу која су показивала фиксан и ону која су показивала развојан начин размишљања. Затим су пратили децу наредне две године – од почетка седмог до краја осмог разреда. Разлике између група су биле фасцинантне.

„До краја првог полугодишта, њихове оцене су се јако разликовале да би се још више удаљавале у наредне две године. Једино у чему се групе разликовале је био њихов начин размишљања“, изјавила је Двекова. Kао што бисте и очекивали, она деца која су показала развојни начин размишљања су постигла више него њихови другови који су имали фиксан начин размишљања.
Двекова тврди да је идентификовала неколико кључних разлика између ове две групе ученика и то:

1. Циљеви
Ученици са фиксним начином размишљања су на памети имали само један циљ: „Изгледати паметно, увек и по сваку цену.“ То је подразумевало избегавање било ког задатка који би могао да покаже да и нису так паметни као што су мислили.
Ученици са развојним начином размишљања се, са друге стране, нису стидели да њихове грешке буду откривене другарима из разреда. Они су то видели као нешто нормално и без разлога за бригу и стид зато што је њихов циљ био: „Учити увек и по сваку цену.“

2. Однос према труду и неуспеху
Ученици са фиксним начином размишљања су напор и неуспех видели као лоше ствари јер је њима сама чињеница да се неко јако трудио или да није успео у неком задатку показивала да та особа нема урођене способности. Са друге стране, ученици са развојним начином размишљања су веровали да је труд неопходан да би се покренула способност.

Двекова каже да је уверење да је труд лоша ствар „једно од најгорих уверења које особа може да има.“

3. Досада и потешкоће
Ученици који су показали фиксни начин размишљања су се чешће жалили да им је досадно у школи, тврди Двекова. Они као да су упадали у циклус у ком су користили досаду да би прикрили чињеницу да не желе да се потруде више онда када наиђу на потешкоће. У том процесу они у ствари почну да осећају досаду.

Ученици са развојним начином размишљања су школске задатке посматрали као серију изазова и загонетки које треба да реше. Они се, такође, мање жалили да је наставник, предмет или неки други екстерни фактор одговоран за њихове проблеме.

11-огодишњаци
Родитељима је ово корисна информација, али сигурно желите да знате и како подстаћи децу да развију такав однос према учењу. На срећу, Двекова има истраживање и на ту тему.

Она и њен тим су поделили групу 11-годишњака у три мање групе, и свакој дали релативно лаке тестове интелигенције примерене њиховом узрасту. На крају су свако дете хвалили на један од три начина:
Једну групу су хвалили због њихове урођене интелигенције
Другу групу су хвалили због начина на који су успели да реше тест
Трећу групу су, као начин контроле, хвалили због пролазне оцене, без помињања ни њихове интелигенције нити процеса који су користили у решавању задатака.

Први резултати вас неће изненадити. Хваљење само интелигенције је ту децу гурнуло ка фиксном начину размишљања. Хваљење уложеног труда и начина решавања проблема их је, са друге стране, гурнуло ка развојном начину размишљања.

Али, Двекова је изјавила и следеће: „Најневероватније сазнање за нас је било да је хваљење интелигенције деце њих одвлачило од учења.“

Kада почети?
Поставља се питање када није превише рано почети са хваљењем дечијих стратегија и начина решавања проблема а не њихове интелигенције. Према Двековој, веома рано. Њена истраживања показују да начин на који мајке хвале децу већ у узрасту од 1 до 3 године може предвидети дететов начин размишљања и жељу за решавањем изазова и учењем и пет година касније. Она је чак позната по томе да је, након свог истраживања, прекидала маме које чује да у јавности деци говоре како су паметна и генијална.

Извор: najboljamamanasvetu.com