Ako niste nikad čuli ”ali mama, to imaju SVI osim mene” da li ste uopšte roditelj?
Šalu na stranu, ovo sasvim sigurno jeste jedna od onih fraza koja se, kako dete raste, sve češće ponavlja.
Ali hajde da zastanemo na trenutak.
Pa znamo mi ovaj trik. Mi smo ga i izmislili.
Setite se. Imate deset godina, dogovorili ste se sa drugarima da posle škole idete negde, i onda svako kući nosio istu priču: „Marka i Miloša je mama pustila, mogu li i ja da idem?“ Cilj? Da roditelji pomisle da su svi drugi već rekli „da“ — pa zašto bi oni bili jedini koji kažu „ne“? Taktika je bila besprekorna. Prosta, efikasna i gotovo uvek delotvorna.
Vaša deca nisu gluplja od vas. Znaju isti trik, a vi ste ga zaboravili. Samo su ga malo nadogradila.
„Svi“ — magična reč koja znači: barem jedan
Istraživanja dečje psihologije odavno su potvrdila ono što roditelji instinktivno osećaju: kada dete kaže „svi“, ono najčešće misli na jednog, možda dvojicu vršnjaka koji nešto imaju ili smeju. Ostalo je narativ koji se gradi oko te jedne tačke. Deca nisu lažljivci — ona su majstori pripovedanja. Uzmu jedan primer, naprave od njega trend, a od trenda naprave društvenu normu.
I onda vi sedite i razmišljate: pa zar stvarno samo moje dete nema telefon u četvrtom razredu?
Odgovor je, u velikom broju slučajeva — ne. Nije samo vaše.
Zašto tako lako padamo na ovu foru?
Zato što u nama aktivira nešto sasvim prirodno — strah od isključenosti. Ne naše, već naše dece. Mi ne želimo da naše dete bude autsajder, da se oseća drugačije, da ne pripada grupi. To je roditeljski instinkt i nema u njemu ničeg lošeg.
Ali tu leži zamka. Deca to intuitivno osećaju i nesvesno (a nekad i svesno) pritiskaju tačno to dugme.
Pored toga, fraza „svi imaju“ prebacuje teret odluke sa vas na imaginarnu grupu. Više nije „hoću telefon“ — to je zahtev koji možete da odbijete. Sada je „jedino moje dete nema telefon“ — a to je optužba. I mnogi roditelji, nesvesno, pristaju da se brane od optužbe umesto da procenjuju zahtev.
Kako izaći iz te zamke?
Pre svega — proverite. Bukvalno. Sledeći put kad čujete „to svi imaju“, pitajte mirno i bez sarkazma: „Ko sve ima? Navedi mi imena.“ Deca najčešće nabrajaju dva-tri možda pet imena, a onda zastanu. I tada, polako, cela konstrukcija počne da se raspada.
Zatim, razdvojte dva pitanja koja se lako mešaju: da li je nešto dobra ideja i da li to svi imaju. Čak i kad bi svi imali — to ne znači da je pravo vreme, pravi uzrast ili pravi izbor za vaše dete i vašu porodicu.
I na kraju, budite direktni. Nije sramota reći detetu: „Čak i da svi imaju — mi odlučujemo kada je pravo vreme za tebe, ne drugarstvo.“ To nije okrutnost. To je roditeljstvo.