„Драга девојчице у зеленом купаћем костиму…“ је писмо које је постало вирално на интернету а сведочи о томе колико је безначајна наша суштина. Није важно да ли смо генијалне, креативне, интелигентне, културне, нежне, истрајне или марљиве и вредне. Важније је да смо лепе, привлачне и модерне.
Зато се кријемо. Зато кријемо знаке нашег живота, наше младеже, наше киле вишка или мањка. Због тога стално поправљамо и повлачимо наше блузе, увек покушавамо да будемо још лепше и фотошопирамо нашу реалност.
На све ово се савршено осврће писмо које преносимо у наставку:
„Драга девојчице у зеленом купаћем костиму,
Ја сам ова жена која седи на пешкиру поред тебе. Ова што је дошла са једним дечаком и једном девојчицом.
Пре свега желим да ти кажем да је баш лепо седети близу тебе и твоје групе другара у овом делићу времена у ком се наши простори додирују један са другим и ваздух испуњавају ваш смех, разговори и ваша музика.
Знаш ли једну ствар? Мало сам се тргла када сам схватила да нисам свесна када сам одатле прешла овде: од тога да сам „девојчица“ до тога да сам „госпођа поред“, од тога да сам она која на плажу иде са другарима до оне која води децу са собом.
Али не пишем ти зато. Пишем ти јер бих волела да ти кажем зашто се мој поглед зауставио на теби. Видела сам те и нисам могла да избегнем да те не приметим.
Видела сам да си се ти последња скинула. Видела сам да си била иза свих осталих у групи, да си скинула мајицу када нико није гледао, да не би привукла пажњу. Али, ја сам те видела. Иако нисам баш тебе гледала, видела сам те.
Видела сам да седиш на пешкиру у пажљиво одабраном положају, покриваш свој стомак рукама.
Видела сам како стављаш косу иза ушију, спуштајући главу да би могла да је дохватиш, вероватно да не би померала руке са те студиозно проучене опуштене позе.
Видела сам како устајеш да идеш на купање и гуташ нервозно кнедлу јер мораш да сачекаш своју другарицу тако стојећи, изложена погледима и како поново користиш руче да се покријеш као да су оне парео. Покушавала си да покријеш своје стрије, масноћу, целулит.
Видела сам да ти је непријатно јер ниси могла да покријеш цело тело док си се удаљавала од групе на исти, дискретан, начин на који си скинула мајицу.
Не знам да ли је та твоја непријатност са самом собом некако повезана са начином на који је твоја другарица коју си чекала распустила своју густу косу на савршена леђа којима су само недостајала Вицториа Сецрет крила. А ти си, у међувремену, гледала у под. Тражила си неко склониште у себи, покушавала си да се сакријеш у саму себе.
Драга девојчице у зеленом купаћем костиму, волела бих да могу да ти кажем многе ствари… Можда зато што сам ја, пре него што сам постала госпођа са децом, била ту, на твом пешкиру.
Волела бих да могу да ти кажем да сам, заправо, била на твом и на пешкиру твоје другарице. Била сам ти и била сам она. А сада нисам ни једна ни друга или сам можда мало од обе. Када бих могла да вратим време, једноставно бих одабрала да се забављам, уместо да бринем или умањујем своју вредност размишљајући на ком од два пешкира бих радије била.
Волела бих да могу да ти кажем да сам видела да у торби носиш књигу и да, какав год да је стомак на твом седамнаестогодишњем телу, изгубиће свој облик пре него што ти изгубиш богатство твог ума.
Волела бих да могу а ти кажем да имаш прелеп осмех и да је штета што си толико заузета скривањем себе да немаш времена да се више смејеш.
Волела бих да могу да ти кажем да је то тело ког се стидиш лепо само зато што је младо. Лепо је само зато што је живо. Због саме чињенице да те грли и носи оно што си ти заиста и што ти прави друштво у свему што радиш.
Волела бих да могу да ти кажем да би требало да се видиш очима жене у тридесетим годинама, јер би тада схватила колико заслужујеш да будеш вољена и да волиш саму себе.
Волела бих да могу да ти кажем да те особа која те једног дана буде заиста волела неће волети због тога каква си и поред твог тела, већ ће обожавати твоје тело, сваку кривину, сваки његов делић, сваку линију, сваки младеж. Обожаваће јединствен и диван дизајн твог тела, а ако то не уради, ако те не воли такву каква си, не заслужује твоју љубав.
Волела бих да могу да ти кажем, и молим те да ми верујеш, да си савршена таква кава си, прелепа у својој несавршености.
Али шта могу да ти кажем ја, само жена са пешкира поред…
Њој ћу рећи СВЕ!
Али знаш шта? Дошла сам са мојом ћерком, оном у розе купаћем костиму, оном што се игра на обали и сва је прљава од песка. Њена једина брига данас је хладна вода.
Драга девојчице у зеленом купаћем костиму, теби не могу да кажем ништа.
Али њој чу рећи све, баш СВЕ.
И рећи ћу СВЕ и мом сину.
Јер је то начин на који заслужујемо да будемо вољени. И на тај начин би требало да волимо.“
Извор: facebook.com/quenomefalte