An Kler, psiholog i autor knjiga za roditelje: Čvrstina i blagost u isto vreme – a najvažnije je ovo „i“

oktobar 23, 2019

Jedna od gošći ovogodišnjeg Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu je i AN Kler Klajndinst, autorka kod nas već popularnog priručnika za roditelje Ilustrovani ključ za dečje krize u izdanju Kreativnog centra. Ovo je knjiga o kojoj smo već pisali, a kako ona izgleda možete videti ovde. Brzo je pronašla svoj put do roditelja jer im na krajnje jednostavan i slikovit način, služeći se načelima pozitivne discipline, ukazuje na to gde su do sad grešili i kako da te greške isprave.

Kako je ova knjiga doživela veliki uspeh, autorke AN Kler, psiholog i majka četvoro dece i Linda, majka dečaka sa poremećajem pažnje, rešile su da i roditeljima tinejdžera na sličan način ponude odgovore na pitanja koja ih često muče. I to kroz novu knjigu – Ilustrovani ključ za tinejdžerske krize. Obe knjige dostupne su na štandu Kreativnog centra na Sajmu knjiga i u onlajn prodavnici.

Pre svega, hvala Vam što ste odlučili da posetite Srbiju. Roditelji su ovde i dalje više okrenuti nekim tradicionalnim metodama vaspitanja, više nego pozitivnoj disciplini. Šta biste rekli onim mladim roditeljima koji veruju da su njihovi roditelji, koristeći neke “čvršće” načine discipline, radili najbolju moguću stvar?

Rekla bih im da se slažem u pogledu doslednosti i čvrstine. Deca moraju da se osete sigurnom, pa su zato okviri koje roditelji postavljaju veoma važni, jer ne samo što predstavljaju granice nego su i nešto što je predvidljivo. Deca koja rastu bez čvrstih okvira postaju nesigurna i troše mnogo energije u potrazi za doslednim okvirima.

Ipak, prema modelu Pozitivne discipline, smatram da čvrstina ne može postojati bez blagosti. Čvrstina i blagost u isto vreme – a najvažnije je ovo „i“! Blagost ne podrazumeva to da roditelj neprestano ljubi i mazi dete, već se pre svega podrazumeva odnos, onaj koji treba da prenese sledeću poruku: Povezana sam s tobom. Moj unutrašnji svet putuje ka tvom unutrašnjem svetu kako bih te bolje razumela i kako bih onda tome mogla da prilagodim svoje ponašanje.

Osnovna ideja je da se postavi čvrst i vidljiv okvir uz odgovarajuću blagost (slikovito rečeno, kao kvadrat okružen prstenom, a ne kao kvadrat betonskih zidova). Unutar tog okvira treba uhvatiti svaku moguću priliku da se povežete s detetom i da se s njim usaglasite.

Ispostavilo se da je ova vaspitna metoda efikasnija na duge staze, ali i zahtevnija. Kratkoročno gledano, najjednostavnije je govoriti da ništa ne može ili da sve može, ali su posledice takvog vaspitanja teže. U okviru Pozitivne discipline ideja je reći: „Volim te, ali odgovor je ne.“

Šta je pozitivna disciplina i zašto bi svaki roditelj trebalo makar da pruži šansu ovom vaspitnom modelu?

Uz sve ono što sam već rekla, dodala bih i da je Pozitivna disciplina pristup roditeljstvu koji prednost daje ohrabrivanju. Polazi se od ideje da se dete neprestano razvija i da neprekidno ovladava novim veštinama i načinima prilagođavanja sredini. Ohrabrivanje i podsticanje omogućuju mu da se oseti sposobnim.

Zaista želimo da dete kaže: „Ja to mogu. Sposoban sam. Koristan sam. Mogu da utičem na ono što mi se dešava.“

Kao psiholog i majka četvoro dece, rešili ste da svoje znanje i iskustvo stavite na raspolaganje roditeljima kroz priručnik koji na vrlo konkretan način daje odgovore na mnoga pitanja koja sebi postavljaju roditelji. Otkud ideja za jednu ovako korisnu, a drugačiju knjigu o roditeljstvu?

Ideju sam zaista dobila tek nakon susreta s Lindom Koracom. Ona je osoba sa izraženom intuicijom. Kod mene je došla zbog veoma napornog odnosa s najstarijim sinom. Otkrila je da on ima veliki potencijal, ali i poremećaj pažnje (ADD), a takođe je otkrila da ga i sama ima. Pošto o tome ništa nije znala, počela je da prati roditeljske forume i shvatila da mnogi roditelji imaju problema u izgrađivanju harmoničnih porodičnih odnosa. Učestvovala je u jednoj radionici koju sam vodila i na kraju mi je rekla da Pozitivnu disciplinu smatra najprikladnijim mogućim načinom vaspitavanja dece, a naročito hipersenzitivne dece. Predložila mi je da pokrenemo blog, da zajedno pišemo i crtamo i to se onda završilo tako što smo postale autorke knjige.

Ideja da knjiga bude jednostavna za čitanje, sa obiljem ilustracija, ima veze s tim što smo želele da se obratimo roditeljima koji nemaju mogućnost da čitaju knjige s mnogo teksta – bilo zato što nemaju čitalačkih navika, bilo zato što i sami pate od poremećaja pažnje.

Vaša prva knjiga namenjena je roditeljima mlađe dece i kroz jednu gotovo vrlo slikovitu priču o običnoj porodici vodi ih do rešenja onih problema sa kojima se svakodnevno suočavaju. Sada je tu i druga knjiga, predstavljena upravo na ovogodišnjem Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu – Vodič kroz tinejdžerske krize. Kako se ova knjiga razlikuje od prvog dela?

U drugoj knjizi dodale smo još jedan ugao posmatranja. Situacije i odnosi ne sagledavaju se samo iz ugla roditelja, već i iz ugla tinejdžera. Knjigu kupuju roditelji, ali je mogu čitati i tinejdžeri. Možda im je korisnija na početku adolescencije, ali ko zna – nikad nije kasno!

Čak i oni roditelji koji jako dobro znaju da česte kazne i vikanje na decu sigurno nisu rešenje, ponekad uhvate sebe da rade upravo to – viču i kažnjavaju. A ubrzo potom dolazi i osećaj krivice. Šta možemo da uradimo da sačuvamo strpljenje u kontaktu sa decom i ostanemo pribrani?

Rekla bih da su napadi besa nešto sasvim normalno. Niko se ne može zaštititi od osećanja krivice i obeshrabrenosti. Kada kao roditelji želimo da budemo što blaži, dešava se da tolerišemo više nego što bismo smeli. A kada nam se čaša prepuni (nakon toliko strpljenja, tolerancije, pregovora, neprestanih rasprava itd.), prelazimo u drugu krajnost – postajemo diktatori koji omalovažavaju i vređaju.

Većina roditelja danas se plaši da će sav trud koji ulažu da svoju decu pravilno odgajaju, da ih nauče da cene prave vrednosti, na kraju uništiti društvo i pogrešni uzori na internetu i u drugim medijima. Kako se to može sprečiti?

Ovaj strah je potpuno razumljiv. Zbog toga je od presudnog značaja da decu odgajamo tako što ćemo razviti njihovu sposobnost samostalnog rasuđivanja. Kada dete razvije svoje unutrašnje biće, kada stekne samopoštovanje, kada shvati šta je u redu u nekom odnosu, a šta nije, moći će da kaže da ili ne, zahtevaće međusobno poštovanje, koristiće jezik za izražavanje svojih osećanja, imaće jasne zahteve i uspevaće u obuzdavanju nasilničkog ponašanja (i fizičkog i verbalnog). Ali proces učenja u kojem će se sve to ostvariti zahteva vreme, ponekad ceo život. Mi, roditelji, imamo mogućnost da preuzmemo takvu odgovornost u odnosu na svoju decu i da na taj način poboljšamo i sopstveni život – da razvijamo samopoštovanje, da brinemo o sebi, da postanemo povezaniji sa samima sobom itd.

Živimo u digitalnom dobu. Deca provode mnogo vremena onlajn, gledajući u razne ekrane (telefone, računare, tablete…). Koja pravila ste vi postavili svojoj deci kada je reč upotreba elektronskih uređaja i kako ste uspeli u tome da oni ta pravila poštuju?

Budući da su moja deca rođena između 1996. i 2003. godine, svoje najranije detinjstvo provela su bez elektronike, bar moje dvoje najstarije dece. U početku u kući nismo imali pametne telefone, a i kad smo ih dobili, imali smo ih mi, a ne deca. Primetili smo da se uzrast u kojem se dobija prvi telefon drastično smanjuje iz generacije u generaciju. Moja najstarija ćerka dobila je prvi telefon kada je imala osamnaest godina (ona je na neki način izuzetak jer je srednju školu završila 2014). Najmlađe dete nam je donelo i najveći izazov, pa su sve strategije Pozitivne discipline morale da se primene na njemu. Mada je i naše treće dete bilo prilično komplikovano za te stvari u periodu adolescencije, ali na drugi način.

Ipak, pre nego što se uhvatite u koštac sa ovim izazovom, treba imati na umu sledeće:

  • Od deteta i od adolescenta treba očekivati viši nivo odgovornosti kada se bave aktivnošću koja izaziva zavisnost, kao što je korišćenje pametnih uređaja. Lučenje dopamina u mozgu toliko je jako da je i odraslima teško da se tome odupru.
  • Ovde nije pitanje da li je to dobro ili loše jer vreme provedeno na telefonu, uz tablet ili kompjuter može da donese nešto dobro, ali nosi i mnoge opasnosti ukoliko uzme maha i istisne motivaciju za nešto drugo.
  • Deca i tinejdžeri moraju da se vežbaju u samostalnom donošenju odluka. Ako nauče kako da usmeravaju sopstveni život, kako da prepoznaju šta će za njih biti dobro kada je reč o nekoj bližoj budućnosti, onda će izaći kao pobednici iz ove bitke.

Da li je teže biti dobar roditelj danas ili je teže bilo pre 30 godina?

Ovo je teško pitanje! Svaka epoha ima svoje izazove. Ali rekla bih da jeste teže danas – roditelji su danas pod mnogo većim pritiskom nego pre trideset godina. Savremena jednačina nije laka za rešavanje. Po mom mišljenju, svaki roditelj koji želi da uradi najbolje što može i koji je u stanju da se preispituje – dobar je roditelj. Ključna stvar je biti prilagodljiv. Takođe, veoma je bitno imati hrabrosti i suočiti se sa sopstvenom nesavršenošću – upravo to može biti početak. Pristup roditeljstvu kao što je Pozitivna disciplina zasnovan je na greškama (i životnom iskustvu) kao prilikama za učenje i poboljšavanje.

Da li ste ranije bili u Beogradu i čemu se najviše radujete?

Nikada nisam bila u Beogradu, a veoma volim da upoznajem ljude iz različitih sredina, drugih kultura i da s njima razgovaram, iako jezik ponekad može predstavljati prepreku.

AN Kler gostovala je sinoć u Beogradu, u Francuskom kulturnom centru, gde je njeno predavanje pažljivo slušalo nekoliko stotina roditelja. To je bila retka prilika da Beograđani, potpuno besplatno, čuju šta ima da im kaže ova majka četvoro dece i psiholog, sa velikim iskustvom. Evo kako je to izgledalo:

AN Kler prihvatila je da gostuje i u Novom Sadu, gde će se njeno predavanje za roditelje održati u knjižari Bulevar Books (Bulevar Mihajla Pupina 6), u četvrtak 24. oktobra u 19 časova. Pozvani ste!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama