Анегдоте са часова наставнице енглеског језика

27 августа, 2020

Првог септембра ћу се по двадесет и шести пут вратити у школу. Нико не зна како ће изгледати ова школска година. Једино што знамо је да ће 1. септембар бити у уторак.

Већина ђака вратиће се у школске клупе уз обавезне мере заштите. Остаје свима нама да се надамо да маске неће дуго прекривати наше, и осмехе наших ђака и да ће “невидљиви непријатељ“ ускоро положити своје оружје.

Последњих дана и недеља, са носталгијом се сећам симпатичних ситуација којих је свакодневно било откад радим у просвети.

Четрнаест година предавала сам старијим разредима, а онда сам почела да радим с децом млађег школског узраста. Не могу да опишем колико ми је у почетку било тешко. Имала сам утисак да сам почела да радим неки сасвим нов посао. Све у свему, осећала сам се као прави почетник. Данас, после дванаест година рада са млађим школским узрастом, признајем да највише волим да предајем баш њима.

Желим да поделим са вама неколико анегдота из свог учитељског живота који је подељен на два дела – наставник у старијим, и наставник у млађим разредима основне школе.

Мандат

Моја прва генерација ђака којима сам била одељењски старешина је у петом разреду, демократским путем, изабрала председника одељења – председницу, да будем прецизнија.

Председница је била једна марљива и зрела девојчица која је била узор својим другарима из одељења још од првог разреда. Две године је све функционисало савршено, а онда, како то обично бива, у седмом разреду ђаци су хтели су да смене своју председницу и да изаберу председника. Идеја ми се никако није допала, јер мислим да не би требало мењати нешто што функционише више него одлично. Желела сам да нашу председницу задржим на тој “функцији”, па сам прибегла малом лукавству и објаснила деци да председнички мандат траје четири године.

Парламентарци

С обзиром на то да деца немају стрпљења да саслушају једни друге и да стално упадају једни другима у реч, често сам им говорила да буду парламентарни.

Притом, нисам размишљала о томе како постоје речи које они, на том узрасту, не разумеју. Вероватно им је досадила та реченица – Будите парламентарни, па  ме је неколико њих питало – Наставнице, шта Вам то значи да будемо парламентарни? Када сам им објаснила, један дечак је прокоментарисао –  А-ха, сад ми је јасно… То има везе са парламентом, то јест са скупштином. Ми и јесмо парламентарни… Свађамо се исто као “они тамо”.

И тако су ме деца натерала да императивну реченицу – Будите парламентарни! потпуно избацим из употребе.               

Бамбус

На једном часу, у одељењу шестог разреда, учили смо нову лекцију о пандама. Како бих направила увод питала сам их шта знају о пандама. Одговора није било. Да бих их подстакла, питала сам их чиме се панде хране. И даље тишина… Нико не подиже руку. Онда сам им рекла да панде воле бамбус. 

– Знате ли шта је бамбус, била сам упорна. Без подизања руке, огласио се један ученик – Па, ко то не зна, наставнице?! Бамбус је када помешамо вино и Кока-Колу. 

Јаје

Био је последњи час енглеског језика пред Ускрс. Првачићи су донели од куће кувана јаја како би их обојили на часу ликовног. Јаја су, углавном, стајала на клупама. Приметила сам једно гушчје јаје, подигла га и одушевљено питала децу – Шта мислите, децо, ко је снео ово јаје? Чије је ово јаје? – То је јаје од бика, одговорио је један дечак. – Немаш појма! То јаје је снела крава, добацила му је једна девојчица.

Тинејџери или тајкуни?!

Приликом обраде бројева од 11 до 20, увек напоменем деци да се бројеви између 13 и 19 завршавају на “teen“ и обавезно их питам да ли знају ко су тинејџери, како би им било јасно откуд назив “тинејџер”. Када сам поставила питање ко су тинејџери, један дечак је самоуверено подигао руку и рекао – Учитељице, то су Вам некакви криминалци.

Незанимљиве  теме  

Дешава ми се врло често да ме, када уђем у учионицу, дочекају деца која се, у исти глас, тужакају – ко је коме шта рекао, показао, урадио, узео или сакрио.

Знам да је све то њима важно и да желе да их саслушам.

Углавном, то и чиним, али некада то тужакање траје унедоглед, а онда почну и њихове узајамне свађе. Када видим да је “враг однео шалу”, често и кажем – То ме стварно не занима. Хоћемо ли данас да радимо?

Једном приликом, у одељењу другог разреда дошло је до врло озбиљног сукоба два дечака. Пошто сам успела некако да их смирим, почела сам да им причам све оно што су много пута чули – како је школа њихова друга кућа, да су сви они једна породица у којој мора да влада слога и ако се посвађају, то могу да реше на лепши и бољи начин… Причала бих ја тако још дуго, дуго… да нисам приметила једног малишана како се врпољи на столици, повремено погледа у плафон, па у мене, па заколута очима и све тако укруг.

– Чини ми се да све ово што причам, тебе уопште не занима, рекла сам му.

– Па и не занима ме, учитељице. Када ми Вама хоћемо нешто важно да кажемо, колико сте само пута рекли да Вас не занима, па ваљда и ја имам право да ме нешто не занима.

Најискреније се надам и верујем да ће се све непријатности, кроз које ћемо сви  морати заједно да прођемо, што пре завршити и да поново почнемо са “сакупљањем“ најлепших успомена којих ћемо се радо сећати кад год помислимо на школу.

Аутор: Марина Раичевић, професор енглеског језика 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама