Anksiozna privrženost deteta nastaje kao rezultat majčinog ponašanja

13 jula, 2020

Modeli privrženosti

Izbegavajuća privrženost kod deteta rezultat je ranih iskustava sa majkom koja ne odgovara na potrebu deteta koje traži njenzinu blizinu pa mu je psihološki nedostupna. Te majke odbacuju detetove potrebe za privrženosti, ne vole prisan, licem u lice kontakt, posebno kada to beba želi. One mogu govoriti o svojoj bebi toplim rečima, biti partner u igri, biti marljive što se tiče hranjenja i spavanja, ali kada dete pokazuje potrebu za fizičkom i emocionalnom bliskošću, to za njih postaje ugrožavajuće (jer su se možda i same osećale odbačenima u detinjstvu). Takva deca pokazuju malo ili nimalo opreznosti pred strancima i postaju uznemirena samo kad ostanu sama.

Pokazuju manjak saradnje, istraživačkog ponašanja i empatije, imaju loše odnose sa vršnjacima, izbegavaju bliske emocionalne veze, smatraju da emocije nisu važne, što je nastalo kao rezultat obdbrambene samozaštićujuće adaptacije na očekivanje odbacivanja od strane majke u stresnim situacijama. Izbegavajuće privrženi odrasli pokazuju strah od intimnosti, nemaju poverenja u ljude, osećaju se nelagodno kad su bliski sa drugima, postaju nervozni i odbijajući ako im se neko previše približi.

Anksiozna privrženost nastaje kao rezultat majčinog ponašanja u kojem ona ponekad odgovori na detetove potrebe za blizinom i bude dostupna, a ponekad nedostupna. Ta deca zbog toga doživljavaju majku (odnosno figuru privrženosti) kao nekonzistentnu i nedoslednu, povremeno podržavajuću, povremeno nepodržavajuću, što dovodi do toga da postaju nesigurna i bojažljiva, a sve odrasle figure doživljavaju kao nepouzdane. Kao posledica, dečje samopouzdanje i samopoštovanje kao i motivacija za istraživanjem okoline, zavisiće od podrške i odobravanju majke. Ta zavisnost od drugih otežava razvoj adekvatnih emocionalnih veza pa dovodi do emocionalne nestabilnosti i osetljivosti na stres. Anksiozno privrženi odrasli lako se zaljubljuju i postaju zavisni od partnera, stalno traže partnerovo odobravanje za svoje postupke te se boje da će biti ostavljeni.

Sigurno privržena deca, koja su u figuri privrženosti imala sigurnu bazu, verovatno će svojim sposobnostima moći udovoljiti i svojim kasnijim razvojnim zadacima, dok će anksiozno i izbegavajuće privržena deca biti manje uspešna u tome. Taj odnos baza je na kojoj se grade svi dalji odnosi i kapacitet deteta da uspostavi pozitivne i harmonične odnose u vezama, u braku, u prijateljstvima. Privrženost između roditelja i dece takođe je baza za kasniji razvoj privrženosti sa vlastitom decom, tako da detetov odnos sa roditeljima snažno utiče i na to kakav će kasnije, kad odraste, biti roditelj.

Većina roditelja ima dobar osećaj za svoje dete, intuitivno oseća šta treba učiniti. Zato, kad ste u dilemi, učinite ono što spontano osećate. Ponekad se morate i žrtvovati (roditelji neke dece i češće), ali ako možete birati, svedite žrtvu na najmanju moguću meru – radije izaberite nešto u čemu uživate: igrajte se ili pevajte, pričajte ili na druge načine komunicirajte sa djetetom, ali komunicirajte jer je to za zdravo odrastanje najvažnije.

Mr sc. Darko Sambol, prof. psiholog

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama