Kažu da nije pristojno prisluškivati tuđe razgovore. Ali je, ponekad, ipak korisno. Kao što je meni bilo kad sam, tokom ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu, čekala da mi Ante Tomić i Bob Živković potpišu jednu od najdivnijih, a nepravedno zapostavljenih dečjih knjiga – Đura Hodalica.
Njih dvojica, nakon srdačnog pozdrava, odmah su krenuli neobavezno da ćaskaju, a Bob, pričljiv kakav jeste, počeo je da govori o tome zbog čega su oni koji stvaraju dečju književnost u stvari kreatori naše budućnosti.
„Jedna novinarka pitala je u mom prisustvu Jasminku Petrović kada će početi da piše ‘pravu’ književnost. Time je pokazala samo svoje neznanje. Jasminka koja je jako fina joj je odgovorila: ‘Devojko, ja tebi ne mogu više pomoći. Šta god da napišem, ti ćeš ostati ista. A deca, kad dobiju knjigu u ruke, ono što pročitaju, takav će im biti život.’ Zapravo je dečja književnost ona najvažnija. I ono što je Jasminka htela da kaže jeste da knjige za odrasle ne mogu mnogo promeniti i oblikovati već formiranog čoveka, dok knjige za decu upravo imaju tu mogućnost da usmere i oblikuju buduće ljude“ – rekao je Bob ćaskajući sa Antem.
Ante Tomić je hrvatski novinar i pisac, autor nekoliko romana i zbirki priča, među kojima i nedavno objavljen roman Nada, ali i Ništa nas ne sme iznenaditi po kojoj je snimljen i čuveni film Karaula.
U svojoj jedinoj dečjoj knjizi, koju je kod nas objavio Kreativni centar, Ante na divan i topao način opisuje Đurin životni put. Znate, Đura je zapravo čvorak, koji je još kao sasvim mali ptić pao s drveta iz svog gnezda i od tad više nije mogao visoko da leti. Zato su ga prozvali – Hodalica. Đura prolazi kroz sve ono kroz šta prolaze drugačiji. Nerazumevanje okoline, ruganje ‘drugara’, nasilje, pa čak i osudu svog tate. Iako u pojedinim momentima gubi nadu, on se ipak uzdiže i pokazuje nam da biti drugačiji ne mora da bude presuda.
„Ja sam mislio da je baš to moj poziv. Da budem dečji pisac. Na sebe sam gledao kao na jednu infantilnu, nezrelu dečju prirodu i da ću ja tu baš dobro pogoditi. Zato me je obeshrabrilo kad se knjiga nije jako primetila. Možda deca danas traže neku drugačiju zabavu. Možda im čitanje i nije toliko zanimljivo.“ – rekao mi je Ante Tomić kad sam ga zamolila da o svojoj jedinoj dečjoj knjizi kaže nekoliko reči za Zelenu učionicu.
Dodao je da mu je pomalo krivo što Đura Hodalica nije doživeo popularnost njegovih knjiga za odrasle, jer je nju pisao baš iz srca, s jasnim ciljem da i deci koja imaju bilo kakav problem, ali i njihovim porodicama pokaže da uvek postoji put i način.
„Mislim da decu moramo da uputimo u humanističke vrednosti. Moramo da ih upoznajemo sa onim što je dobro. U Sarajevu je jedan dečak pucao na vršnjaka. U Beogradu se dogodila ta strahota koja se dogodila. U Hrvatskoj već nedeljama traje agonija u kojoj dete s problemima u ponašanju maltretira svoje vršnjake… Te stvari su nešto što ja iz svog detinjstva ne pamtim. Moramo se deci posvetiti. Oni, čini mi se, jako pate, a mi to primetimo tek kad postane prekasno. Ova knjiga je trebalo da bude moj prilog tome, moj način da im pomognem.“ – priča Ante Tomić i dodaje da sve njegove priče, tako i ova, govore o drugačijima, o onima koji su u svom okruženju neka vrsta manjine.
Govoreći o drugačijima, ovaj pisac čije knjige za odrasle su širom regiona doživele desetine izdanja, kaže da cilj treba da nam bude da tu drugačijost sačuvamo, ne da pokušamo da je izbrišemo.
„Želeo sam da pokažem da biti drugačiji nije nešto čega se treba plašiti ni stideti i da i oni koji su drugačiji – mogu biti junaci i vredni članovi društva.“ – rekao je Tomić.