„Nakon užasne tragedije, nakon, kako neko mudro reče, najtragičnijih dana u srpskim školama još od Šumarica, koji su odjeci koji se u javnosti čuju?“
Ovako svoj apel započinje Ljiljana Jović, psiholog u OŠ „Nikola Tesla“ u Vinči.
Njene reči navode nas da situaciju u kojoj smo se našli, uprkos strahovima koje svi osećamo, sagledamo i iz ugla zaposlenih u školama. A njima poslednjih nedelja fali mnogo toga, ali na prvom mestu – razumevanje.
Ljiljanin apel prenosimo u celosti.
„Iz ‘Ribnikara’, škole koja je najužasnije pogođena, često čujemo pohvale za nastavnike, podršku nastavnicima, zahvalnost nastavnicima. Ali u svim drugim školama pritisci na nastavnike još su veći i strašniji nego pre.
Sada roditelji još brutalnije i agresivnije pritiskaju da se nešto uradi ili ne uradi, pozivajući se na mogućnost nove tragedije kao na argument. A nekako uvek tragedijom argumentuju da treba da bude tako da njihovo dete dobije veću ocenu ili manju kaznu. Ili još češće, da onaj s kim je u direktnom sukobu njihovo dete bude oštrije kažnjen.
Sve inspekcije koje su za nas nadležne još ažurnije i još agresivnije preispituju svaku našu reč, svaki naš potez. Ne žele da imaju propust sad kad brinu da bi propusti mogli da imaju ovako dramatične posledice. A isto misle i centri za socijalni rad, policijske i zdravstvene ustanove, koje nam se češće nego ikad obraćaju tražeći hitne sastanke, hitne, što detaljnije izveštaje.
Da budem jasna – verujem da su mnogi stvarno zabrinuti, verujem da iskreno pokušavaju da zaštite decu i da učine škole ponovo bezbednim. Ali molim sve da još jednom razmisle da li je ovo put. Da li zaista na nas treba da se ljutite, da li zaista nas treba da napadate?
Odmah nakon tragedija mnogi su pomenuli da je osim deci, sada podrška neophodna i prosvetnim radnicima. A kakvu podršku smo dobili? U školama postaje neizdrživo. Svakodnevica nam je da nam prete da će nam poslati inspekciju, da će nam poslati medije. I šalju. Naš nakaradni sistem obavezuje inspekciju da dođe i po anonimnoj i po potpuno besmislenoj prijavi i da nas propituje i gleda hiljadu naših papira. Naravno, podrazumeva se da je samo savršeno dovoljno dobro. Pa gde je tako sem u školama?
O medijima koji jedva čekaju da lešinare i da nas povuku po blatu da ne govorim. Nemaju naši mediji obavezu da izveste istinito, da izveste objektivno. Samo škole imaju obavezu da pravdaju svaku izgovorenu reč.
U pamet se, ljudi! U pamet se, roditelji! Ko će decu da vam uči kad sve što vredi oterate iz škola?
Pre tri nedelje došli smo na svoja radna mesta svi sa knedlom u grlu, sa suzama u očima. I svi smo panično jedni sa drugima razgovarali samo o tome kako da decu što bolje provedemo kroz ono što je neobjašnjivo, nerazumljivo, zastrašujuće. Mislim da smo u velikoj meri uspeli, da je momenat da stanemo i da pogledamo u sebe. Kako je nama? Meni lično u poslednjih deset dana troje izuzetnih, troje fantastičnih prosvetnih radnika bez ijednog propusta u svom radu, troje iz različitih škola reklo je da je neizdrživo i da traže drugi posao koji bi mogli da rade od juna. Od juna, jer prosvetni radnik neće ni kad je neizdrživo da ostavi decu pre kraja školske godine.
Autor: Ljiljana Jović