Биљана Васић, аутор Зелена учионица - Страница 3 од 5

Мама и тата су се помирили, али се Мила НИКАДА није смирила

Професорка Биљана: Странац сам у својој земљи, немам духовно пребивалиште, сиромашне су ми наде

Моја деца НЕ МОГУ да разумеју лепоту, чаролију и емотивну дубину мог детињства. А ја, на тренутак, нисам разумела њихово…

– Баба, и ти ћеш умрети… – Не пада ми на памет. Ја нећу никада умрети. Бићу само физички одсутна. Јер љубав не умире.

„Анђо, сине, девојчице би морале да воде рачуна о свом телу. Не ваља се угојити. Ево, погледај мене. Стално пазим.“

И тако долазимо у стање АПСОЛУТНОГ лицемерја. Радимо за дете до изнемоглости, одричемо се свега, а дете је за то време САМО

„Мама, јесам ли ја принцеза?“ „Не, ти си обична девојчица.“ Али она је знала да није обична…

„С. је био мој ђак са најлепшим осмехом. Није имао најбоље оцене, али је имао интегритет. Чувао је свој сан и стигао до њега.“

Почео је распуст. Насиље које се десило на самом крају школске године окачено је на чивилук и чекаће нови повод да се о њему мисли

„Данас ме је срамота што сам наставник. Као што ме је било срамота оног трећег и четвртог маја.“