Пре неколико година, имала сам прилику да погледам филм о Темпл Грандин, Американки познатој по бројним иновацијама у области сточарства, активисткињи за хуманији третман домаћих животиња али и права особа са аутизмом.
Филм на врло пластичан начин приказује однос друштва према аутизму у Америци у другој половини двадесетог века. Поред осталог, специфичан је и због тога што по први пут ширем аудиторијуму представља ток мисли у сликама, карактеристичан за аутистичне особе. Филм је заправо биографија особе која је прве године живота провела са дијагнозом тешког менталног поремећаја у специјалној школи. На врло емотиван и на моменте драматичан начин показује борбу девојчице, потом младе жене, а нарочито њене мајке са свим изазовима и предрасудама према аутизму, али и подршци на коју су, срећом наилазиле. Не само да је Темпл Грандин успела да води функционалан живот, она је добила и друштвено признање, два доктората и доживела дубоку старост. Kључни моменат у њеном животу јесте рад са наставником техничког образовања који је код ње вдео нешто што други нису. Захваљајући њему, она је развијала таленат који највећи број њених вршњака није имао. А захваљујући огромној подршци породице и препознавању њене блискости са животињама, она је тај однос развијала, скоро до тога да је са њима могла емотивно да комуницира. Ни то нису вештине којима се може похвалити баш велики број људи.
Са друге стране, почетком ове недеље, шира јавност у Србији имала је прилику да гледа филм „Лазар“ који говори о животу породице из Београда која има аутистично дете. Иако ће звучати као флоскула, мој главни утисак након гледања фима, јесте да су родитељи ове деце вероватно највећи хероји данашњице у Србији.
Аутизам је стање које се у Србији по правилу утврђује након година страхова, неизвесности и лажних нада, генерисаних од свих представника „система“ на које се наилази. Педијатара, психијатара, васпитача. А када се дијагноза добије, онда крећу нове муке родитељске. Обезбедити детету какав-такав квалитет живота, ускладити своје личне и професионалне потребе са њим, бринути се о другој деци у породици ако их има, сварити превртање очима или гласно негодовање у ситуацијама када се дете не понаша друштвено пожељно, али и понеки сажаљив поглед и тужан уздах оних који разумеју. Бити увек корак испред лекара и терапеута, јер једино родитељ има комплетну слику о свом детету. Зна шта га изазива, а шта умирује, како реагује на различите појаве и надражаје. Са тим се и стручњаци који са овом децом раде слажу.
Ја лично не користим синтагму: особе са посебним потребама. Зато што сам уверена да све особе на овом свету имају исте потребе. Између осталог и да путују на море, и то да путују авионом. Једина разлика у томе је што је некима од нас потребна подршка да се те потребе задовоље. И то је тачка у којој се сусреће концепт људских права са концептом сажаљевања беспомоћних. Аутизам није ментална болест типа психозе или шизофреније, није телесни поремећај, није заразан и није агресиван. Нажалост, у овим условима, то знају само родитељи, њихови блиски пријатељи и рођаци и они који са том децом раде. Особе са аутизмом, иако ограничених социјалних и емоционалних капацитета, по правилу имају натпросечно развијене друге вештине. Попут Темп Грандин и попут Лазара који показује натрпросечни таленат за музику.
Дете са аутизмом, попут Вида Антића, узнемириће се гужвом и врућином, вероватно само за нијансу више него било које друго дете, без било какве дијагнозе. Мада, моја ћерка, иначе краљица драме, својим вокалним могућностима, вероватно може да изазове пажњу не само путника са једног лета, већ сигурно пола аеродрома. Да се мени десила слична ситуација, вероватно би и реакција осталих путника била иста. Ја сам сигурна да се ни дужина трајања те епизоде не би разликовала. Вид се смирио након седам минута плакања. Међутим, ја не бих дошла у ситуацију да реакцију свог детета правдам аутизмом. Из најбоље намере, мислећи да ће то произвести очекивано разумевање, Чедомир Антић је направио кардиналну грешку изговоривши реч: аутизам. Не дијагнозу, већ пресуду. Можда та супервизорка и зна да деца са аутизмом по правилу нису насилна. Али чињеница да се Аир Србија у званичном саопштењу оправдала „забринутошћу других путника“ додатно потврђује и њихову свест о томе, какво је већинско мишљење у Србији о особама са аутизмом. Уместо да као одговорна компанија умири оне који су се усудили да на јавном месту демонстрирају предрасуде, разне фобије, а пре свега дискриминаторно понашање, Аир Србија се одлучила за линију мањег отпора. И још тражила за то потврду од аеродромског лекара, који не само да није одговарајуће специјализације, већ дете није ни прегледао. Узимајући у обзир одредбе Закона против дискриминације, јасно је да је у овом случају до ње дошло, и то у тежем облику, јер је реч о дискриминацији детета по основу здравственог стања.
Искрено се надам да ће тужба против свих који су учествовали у овом злоделу према детету од 11 година бити успешна. Породици Антић желим пуно храбрости и стрпљења, за све што их даље чека. Нажалост, осим скоро симболичних казни, ако се овај случај на томе заврши, сличне ситуације ће се понављати. Аир Србија ће наставити да ужива монополски статус на летовима до и из Београда, а вероватно и милионе динара субвенција, које финансирају, између осталих и родитељи деце са аутизмом. Зато је важно, овај случај искористити и за успоставјање нових стратешких механизама који ће превенирати дискриминацију. Зато је неопходно да хитно реагују и Повереница за заштиту равноправности и Заштитник грађана. Они у оквиру своји надлежности могу да препоруче авио компанији промену интерних правила, обуку запослених и сличне мере које могу осигурати да у будућности она неће правити калкулације које кажу: платићемо казну, јер је ипак много већи број оних којима сметају оваква деца. На оваквим случајевима демонстрира се кредибилитет независних институција. Видећемо да ли ће оне овај тест проћи успешно.
Да нам је тржиште уређено и слободно, ја бих позвала на бојкот летова Аир Србије. Овако, остаје ми само да првом следећом приликом на лет дођем у мајици на којој ће писати: и ја сам аутистична! Ваљда ће се барем посрамити.
Пише: Бојана Селаковић
Извор: Данас