Kada je umro moj otac, unuka mi je rekla:
- Znači, pradeda je umro?
- Jeste.
- I, nikad više neće biti kući?
- Neće.
- To mi je baš žao. Je l’ i tebi žao?
- Jeste.
- Šta ćeš, tako ti je to.
Zagrlila sam tada njenih pet godina i bilo mi je lakše.
Kada mi je ubrzo potom umrla majka, razgovor se nastavio:
- Sad je umrla prababa?
- Da, jeste.
- Ja baš volim što je tako.
- … (ćutim iznenađena)
- Ona me je stalno grdila.
- Nije te grdila, ona je bila takva.
- Nije dobro što je bila takva.
Posle nekoliko dana:
- Baba, i ti ćeš umreti.
- Ne pada mi na pamet.
- Ali moraš.
- Znam da moram, ali neću.
Sad ona ćuti iznenađena jer se ova rečenica ne uklapa u objašnjenja koja je dobila. Ona ne razume. Ne razume da sam ja sećanje, senka koja će je pratiti celog života, koja će se pojavljivati u sitnim svakodnevnim stvarima. Isplivavaću iz nekih rutina, saveta, anegdota. Viriću kada se niko ne pojavljuje, kada bude sama, kada poveruje da je niko ne razume, kada joj bude hladno. Dozvaće me tišina, radost i tuga, neke uzrečice koje se izgovaraju bez pravog razloga, ali postoje vezane za određeni lik, rečenica: što bi ona rekla.
Jer…
Kada se ona rodila, stvorila se jedna nova dimenzija, dimenzija sadašnjeg trenutka. To je zgusnuta tačka vremena koje provodimo zajedno u svetu samo za nas. To je nešto što sa svojom decom ne možeš. Jer imaš obaveze, posao i kuću. Razvlači te svakodnevica, domaći zadaci, odgovornost za odrastanje, dileme i ambicije. Sa svojom decom rasteš kao deo njihovog života. Kada si baba, imaš privilegiju da budeš isključena iz sveta briga i postojiš samo sad. Za ostalo se ne pitaš, jer ne treba. A nije ni bitno.
Bitno je da ujutru ležim i čekam kada će otvoriti oči. Tada će se nasmejati. Onda će bosim nogama šljapkati po hodniku i počeće da priča. Dan će obećavati sve, izgledaće beskrajno i vedro. Ješćemo dugo, mazati i prosipati, izmotavaćemo se za stolom. Nećemo ništa planirati. Radićemo što nam se prohte. Svuda ćemo pobacati igračke. Ona će se ljutiti kada ih kupim jer gubimo vreme na gluposti, pa će se ljutiti.
Ako idem sporo, požurivaće me. Malo ćemo se svađati i zadevati. Onda ćemo se grliti, sedeti na podu, valjati u snegu. Prosipaćemo pesak iz patika i čistiti blato sa pantalona da mama ne vidi. Nećemo se oblačiti i presvlačiti svaki čas. Ješćemo voće sa grane, brisati ga majicom. Kupaćemo se u punoj kadi koliko želimo i potopićemo celo kupatilo. Ona će se smejati kad pokvasim šiške. Govoriće mi da sam dosadna kada puno pričam jer ona to već zna. Tražiće da skinem bluzu jer je glupa. Mesićemo kolače i kuća će biti sva od brašna i testa. Brisaćemo lice, ali će ono biti i dalje musavo. Sve će nam zagoreti jer ćemo se juriti i gađati jastucima, pa ćemo jesti slatkiše iz prodavnice, samo dva, a nekad i tri jer su omiljeni. Bićemo neodoljive. Dok se prevrćemo po krevetu i rvemo, govoriću joj preteći: sad ću da te presavijem ko Panta pitu, a nju će zaboleti stomak od smeha jer nije čula za ime Panta i ne može da zamisli kako on pravi pitu.
Uveče ćemo uzeti jastuke za čitanje i listati Zabavnik, prvo Garfilda, pa Hogara. Ona će onda zagnjuriti u jastuk za grljenje, pa će zaspati, a ja ću čekati da ga pusti i maziću je još dugo, pa ću zaspati i ja snom koji je ovako dubok samo kad spavam sa njom. Jer tada ne postoji ništa drugo. Samo mir i noć. I novo jutro.
Zato ja neću nikada umreti. Biću samo fizički odsutna. Jer ljubav ne umire. Ona ispreda konac koji šije sve buduće dane, ne steže, nema porube da žuljaju, ne kida se, niko ga ne vidi osim onoga kome pripada, pa mu ponekad lagano dodirne prste, zagolica ga po jagodicama, progovori iz nekog stiha, uplete se u akord, raširi se po mislima. Taj konac nas drži na okupu sa sobom i dozvoljava nam da budemo baš to što jesmo. Jedini i neponovljivi. Jer smo to nekada nekome bili. Sećamo se tih dana.
Ja sam sećanje. Ne prolazim.
Autorka je profesorka srpskog jezika i književnosti iz Šapca