I evo nas, krećemo! Je li sve u autu? I da nije, više ne stane ni igla. Auto nam izgleda kao da odlazimo zauvek, a ne na 10 dana! Da nemamo registraciju, mislili bi da dolazimo iz Jermenije i iz kuće smo uzeli sve što imamo, uključujući veš mašinu, prozore i vrata, crep i kadu
Ok, krenuli smo, Iskra je u sedištu, grickalice ako ‘poludi’ negde na pola puta su mi pod nogama, zajedno sa bananama, vodom, sokićem, nekom brzom hranom, dudom, bombonama, stick sa dečjim pesmicama je uštekan, da ne zaboravimo i pokito i pokito despasito…
– Stani! Nemamo kašičicu! Dobro, za šta nam tačno treba kašičica? Pa kako detetu da dam da jede? Da ne bude umirlo od gladi do prvog stajališta. Ono od gladi, a mi od zapomaganja.
I na pola puta, evo je – Mama, piški mi se! – Mišu, malo čuvaj pišalinu. – Dobjo, budem čuvaja. Za pet sekundi – Mama, piški mi se! – Iskra stripi se! Za dve sekunde. – Mama, piški mi se! – Boze, Mario daj gas, čuješ da se detetu piški! – Pa nek se nauči da se stripi malo!
Ok, stali smo, piškili, najeli, krenuli dalje, putem odslušali milion despasita, ententinija, babarogi, pagajki, kikirikija i konačno stigli na odredište.
Stigli smo na more
Dobro, a gde je more? – pita Is čim izađemo iz auta. – Evo tu je zlato iza ugla, samo izvadimo stvari, malo odmorimo pa idemo na plažu. – Nećuuuuu odmajati, hoću na moreeee! Hoću daaa se kupaaam!
Nosimo kolica, biciklić, romobil, Iskrin kufer sa oblekom, Iskrinu torbu sa igračkama, Iskrinu torbu sa igračkama za plažu, torbu s lekovima za temperaturu i ostale dečje viruse, naše torbe, hranu i sve to uz zavijanje i zapomaganje zašto mi sad nismo na moru, ako smo došli na more.
Još nismo ni spustili stvari u apartman, već nosimo peškire, torbu sa kanticama, lopaticama i ostalim priborom, mrežu za rakove i školjke, kreme za sunčanje, suncobran, hranu, vodu i krećemo na more!
Iskra i dalje zavija da hoće more, a sad je i bole noge jer dugo stoji i čeka da krenemo. Ok, uz sve te stvari, nosimo i nju.Samo da konačno dođemo na to moreee!
Stigli smo na plažu
Evo nas na plaži! U PM (naravno u sebi, ne pred detetom), u hladu nema mesta! Šta sad? Još veći PM (naravno pod bradu), zaboravila sam da joj kupim šeširić! – Kako si mogla da zaboraviš šeširić? – Da, baš čudno! Totalno smo se sporo i detaljno spremali. Čak sam imala i spisak, ali naravno da nemam blage veze gde je! – Ali dobro ljubavi, imamo suncobran, šta se svađaš? Da, suncobran, hvala nebesima na suncobranu! Barem ga nismo uzalud teglili!
Raspremao se, Iskra i dalje cvili da hoće u more, uz naše uveravanje da je moramo prvo namazati i staviti joj gumu. Sebe ne stižem da namažem, mislim da sam joj još i to rekla da bi cela plaža uskoro gledala u našem smeru.
I, kucnuo je taj čas, krećemo u more! Jes! Mama, žuljaju me kamenčići! I vrući su! Dobro mišu, dođi da te nosim, dok ti se nogice priviknu. I, ulazimo! Mama, neću da se kupam! More je hladno! Hoću bazen! Zašto tu nema bazena? Nema bazena jer smo sad na moru. – Ali mama, sva deca bi se kupala u bazenu!
Kvasim je uz vriske, a za pola sata neće napolje. Sva je smežurana, usnice plave, trese se, ali iz vode ne ide! Mario još raspakuje naše stvari. Neki ljudi sa toliko stvari idu na more, sa koliko mi na plažu. Konačno je nagovorimo, izađe, zamota se u peškir, dobije smoki i mir. Uzimam knjigu u ruke i uspevam da pročitam prvu rečenicu. – Mama, piški mi se! – Pa ljubavi, sad si bila u moru, zašto nisi piškila? – Pa mama, u more se ne piški, piški se u nošu!
Ok, piškimo, igra se s kanticama i lopaticama, mesi pesak, broji kamenje, uživa, mir božji celih 15 minuta.
– Mama, gladna sam! Jede mi se griz. Ljubičice nemamo gde na plaži da skuvamo griz. – Ali mama, možemo da kupimo griz. Koja mudrica! Uskoro pristaje na hleb i namaz. Glad ne pita.
Idemo sa plaže, znojavi, umorni, živčani, crveni jer se nismo namazali, gladni i žedni.
Veče je pred nama
Iskra putem uspeva da uoči trambolinu i dečje igralište. – Tata, gle, trambolina! Ja bih na trambolinu! O neeee!
Obećavamo trambolinu nakon večere. Jedemo i spremamo se za grad. Naravno, prva destinacija – trambolina! Pronalazimo idealno mesto gde je uz trambolinu kafić, u miru pijemo kaficu i gledamo Is kak leti gore dole. Definitivno vrhunac dana!
U 23 sata dolazimo kući, nakon što je srećica na trambolini odskakala 25 tura, a onda je još plesala pred letnjom pozornicom u prvim redovima, odnosno rastavljala se na proste faktore, vozila u voziću i jela sladoled koji je završio svuda, samo ne tamo gde bi trebalo.
Vraćamo se u apartman umorni, znojavi i umazani od sladoleda. Tuširamo se i dogovaramo da nakon što Is zaspi gledamo film i imamo malo vremena za sebe.
Sledi priča pre spavanja o Iskri, tj. kako smo proveli dan. Laku noć, mama i tata, jako mi je lepo na moru, sad sam baš srećna! Sve vas puno volim! Srce nam je puno, ovo je najlepše more ikad!
Is konačno spava. Volim te ljubavi. – I ja tebe. – Da li ti je lepo na moru? – Jeste, a tebi? Hrče.
Pripremila Slađana Pantivić