Текст је инспирисан поступком једне учитељице (за коју верујемо да је изузетак) која је прваку на уџбенику написала црвеном оловком – Безимени првак. Зато што није уписао своје име иако је учитељица рекла да то код куће ураде. А да ли се запитала како се неко, ко је тек упловио у живот, кренуо на дуг пут образовања, неко тако мали и збуњен, у том тренутку осећао?
Ја сам Безимени.
Имам пуне четрдесет три године, и још увек сам безимен.
Родитељи су ми дали име по деди – Иван. Међутим, у првом разреду, кад сам заборавио да напишем име и презиме у врху прве стране књиге како је учитељица тражила, она ми је црвеном хемијском на том месту написала „Безимени првак“. Била је љута. Још сам био кажњен и морао сам да напишем име и презиме двадесет пута у свесци.
Мама ми је рекла да се не нервирам, јер је њу учитељица тукла, па ето, шта јој данас фали, али мени је сметало… Јер, од тог дана ја више нисам Иван, већ само и искључиво Безимени. После сам се и сâм представљао тако када сам упознавао нове људе. Смејали су се.
У шестом разреду сам носио протезу, и чуо од наставнице ликовног да сам мутав. Разред се смејао.
Искрено, нисам једино ја добијао етикете. Можда су наставници који су нас тако вређали мислили да је смешно? Да су духовити? Опуштени?
„Шта те брига“, говорио ми је ујак. „Мени је професор кад сам био на матури рекао да сам вашљив само зато што сам имао мало дужу косу, па шта ми фали данас?“
Али није ми било јасно како је могла моја наставница српског, памтим јој и данас име – Споменка – да уважава сваког од нас. И кад не урадим домаћи, кад лоше урадим контролни, кад не прочитам дело, никад ме није повредила. Како је она могла?
Зашто тако није могао, на пример, наставник физичког? Ја и данас за себе кажем да имам две леве ноге, како сам више пута чуо од њега. Поред тога сам био млитав, тром и мишићи су ми били као пихтије. И остали.
Тата је рекао да је и он то исто доживљавао од наставника, и шта му сад фали. Рекао је да ће ме то очеличити. Мислим да није.
Имам две године старијег брата, и дан-данас сам свестан да је он много бољи и да ми је паметније било да се угледам на њега уместо што сам само правио глупости. То сам чуо много пута у школи. Мрзео сам га због тога. Мог рођеног, јединог брата. И данас га гледам као неког ко може све што ја не могу.
Ја сам табула раса. Био и остао. Од првог часа историје, па до данас.
И немам рукопис него швракопис. Поред тога, врло рано у детињству сам научио да дечаци не смеју да плачу, јер сам ја плакао као нека девојчица. Ја сам пекмез. Слинавко… Сетим се тога кад год ми је кнедла у грлу.
Каже мама, „Историја се понавља, и мени је разредна рекла да сам пекмез… И? Је л’ то важно? Шта ми данас фали?“
Сад, у овим годинама, видим да јој фали много тога. Фали јој самопоуздање. Фали јој слобода да мења посао којим није задовољна, да каже како се осећа, шта је тишти, боли и вређа, фали јој опуштеност и уживање у свему што има. Од ње често чујем „Ја сам глупа“. А није. Ко ју је убедио да јесте?
Како је моја професорка у музичкој школи, и њеног имена се сећам – Зорица – могла да нас научи солфеђо без повишеног тона? Како је она умела да не повреди дете које пева фалш?
Зато сам на њене часове ишао насмејан и срећан. Нисам имао бол у стомаку при помисли на њену учионицу. Штавише, био сам тужан кад морам да прескочим неки одлазак код ње. Нисам био међу најбољима, али сам уживао на њеним часовима. Као и на часовима клавира код професорке Весне. Она ме није гледала као пијанисту него као дете. Питала ме је како сам на почетку сваког часа. И то не онако, површно, њу је занимало како сам. Њу је занимало свако дете.
Ја сам завршио књижевност, иако ми је наставник хемије рекао да од мене никад ништа неће бити, да сам само пајац.
Џабе ми пријатељи кажу да су и они исто доживели свакојаке увреде, па ето, шта им фали.
Трудим се да не правим грешке својих професора кад радим са децом, већ да се понашам као Споменка, Зорица и Весна. Не знам да ли ми добро иде, али трудим се.
Али и даље сам Безимени, табула раса, и кад се спотакнем сетим се да је то зато што имам две леве ноге. И мислим да ништа не радим довољно добро. Кад се заврши дан, ја се сетим да сам опет био само пајац, и да сам опет био млитав, пекмез и да од мене, заправо, неће бити ништа.