Tekst je inspirisan postupkom jedne učiteljice (za koju verujemo da je izuzetak) koja je prvaku na udžbeniku napisala crvenom olovkom – Bezimeni prvak. Zato što nije upisao svoje ime iako je učiteljica rekla da to kod kuće urade. A da li se zapitala kako se neko, ko je tek uplovio u život, krenuo na dug put obrazovanja, neko tako mali i zbunjen, u tom trenutku osećao?
Ja sam Bezimeni.
Imam pune četrdeset tri godine, i još uvek sam bezimen.
Roditelji su mi dali ime po dedi – Ivan. Međutim, u prvom razredu, kad sam zaboravio da napišem ime i prezime u vrhu prve strane knjige kako je učiteljica tražila, ona mi je crvenom hemijskom na tom mestu napisala „Bezimeni prvak“. Bila je ljuta. Još sam bio kažnjen i morao sam da napišem ime i prezime dvadeset puta u svesci.
Mama mi je rekla da se ne nerviram, jer je nju učiteljica tukla, pa eto, šta joj danas fali, ali meni je smetalo… Jer, od tog dana ja više nisam Ivan, već samo i isključivo Bezimeni. Posle sam se i sâm predstavljao tako kada sam upoznavao nove ljude. Smejali su se.
U šestom razredu sam nosio protezu, i čuo od nastavnice likovnog da sam mutav. Razred se smejao.
Iskreno, nisam jedino ja dobijao etikete. Možda su nastavnici koji su nas tako vređali mislili da je smešno? Da su duhoviti? Opušteni?
„Šta te briga“, govorio mi je ujak. „Meni je profesor kad sam bio na maturi rekao da sam vašljiv samo zato što sam imao malo dužu kosu, pa šta mi fali danas?“
Ali nije mi bilo jasno kako je mogla moja nastavnica srpskog, pamtim joj i danas ime – Spomenka – da uvažava svakog od nas. I kad ne uradim domaći, kad loše uradim kontrolni, kad ne pročitam delo, nikad me nije povredila. Kako je ona mogla?
Zašto tako nije mogao, na primer, nastavnik fizičkog? Ja i danas za sebe kažem da imam dve leve noge, kako sam više puta čuo od njega. Pored toga sam bio mlitav, trom i mišići su mi bili kao pihtije. I ostali.
Tata je rekao da je i on to isto doživljavao od nastavnika, i šta mu sad fali. Rekao je da će me to očeličiti. Mislim da nije.
Imam dve godine starijeg brata, i dan-danas sam svestan da je on mnogo bolji i da mi je pametnije bilo da se ugledam na njega umesto što sam samo pravio gluposti. To sam čuo mnogo puta u školi. Mrzeo sam ga zbog toga. Mog rođenog, jedinog brata. I danas ga gledam kao nekog ko može sve što ja ne mogu.
Ja sam tabula rasa. Bio i ostao. Od prvog časa istorije, pa do danas.
I nemam rukopis nego švrakopis. Pored toga, vrlo rano u detinjstvu sam naučio da dečaci ne smeju da plaču, jer sam ja plakao kao neka devojčica. Ja sam pekmez. Slinavko… Setim se toga kad god mi je knedla u grlu.
Kaže mama, „Istorija se ponavlja, i meni je razredna rekla da sam pekmez… I? Je l’ to važno? Šta mi danas fali?“
Sad, u ovim godinama, vidim da joj fali mnogo toga. Fali joj samopouzdanje. Fali joj sloboda da menja posao kojim nije zadovoljna, da kaže kako se oseća, šta je tišti, boli i vređa, fali joj opuštenost i uživanje u svemu što ima. Od nje često čujem „Ja sam glupa“. A nije. Ko ju je ubedio da jeste?
Kako je moja profesorka u muzičkoj školi, i njenog imena se sećam – Zorica – mogla da nas nauči solfeđo bez povišenog tona? Kako je ona umela da ne povredi dete koje peva falš?
Zato sam na njene časove išao nasmejan i srećan. Nisam imao bol u stomaku pri pomisli na njenu učionicu. Štaviše, bio sam tužan kad moram da preskočim neki odlazak kod nje. Nisam bio među najboljima, ali sam uživao na njenim časovima. Kao i na časovima klavira kod profesorke Vesne. Ona me nije gledala kao pijanistu nego kao dete. Pitala me je kako sam na početku svakog časa. I to ne onako, površno, nju je zanimalo kako sam. Nju je zanimalo svako dete.
Ja sam završio književnost, iako mi je nastavnik hemije rekao da od mene nikad ništa neće biti, da sam samo pajac.
Džabe mi prijatelji kažu da su i oni isto doživeli svakojake uvrede, pa eto, šta im fali.
Trudim se da ne pravim greške svojih profesora kad radim sa decom, već da se ponašam kao Spomenka, Zorica i Vesna. Ne znam da li mi dobro ide, ali trudim se.
Ali i dalje sam Bezimeni, tabula rasa, i kad se spotaknem setim se da je to zato što imam dve leve noge. I mislim da ništa ne radim dovoljno dobro. Kad se završi dan, ja se setim da sam opet bio samo pajac, i da sam opet bio mlitav, pekmez i da od mene, zapravo, neće biti ništa.