Krene, pa stane. Korak napred, dva nazad. Prvo si ubeđen da mora biti bolje, onda kad se sumnje nakote jer vreme koje protiče demantuje tvoja ubeđenja, počneš da se nadaš da će biti bolje i na kraju radiš sve što je moguće da to bolje koje ti očajnički treba u životu konačno stigne. A njega i dalje nema… Ni blizu. Ima jedna surova istina koja kaže da ko živi u nadi, umire u bedi. U ovom slučaju, to je više nego tačno. Još tačnije je da boljitak ne dolazi onima koji misle da se on postiže diplomama, visokim platama i skupim putovanjima. To je boljitak koji hrani ego, ali izgladnjuje dušu. To je fatamorgana uspeha do kog zapravo nikad ni ne stigneš, ali ti se uvek čini blizu i nadohvat ruke. Onda provedeš godine bezuspešno skrivajući tu bolnu istinu kao kašalj da suštinski uspeh zapravo nemaš, pokušavajući da ga nadomestiš markiranom odećom, visokim pozicijama koje se teško izgovaraju i lažnim osmesima koji se lako prepoznaju.
Nekom čudnom logikom danas kad se kaže raditi sve što je moguće za boljitak, obično se misli na bildovanje CV-ja lažnim kvalifikacijama, učlanjivanje u vladajuće stranke, jurenje veza za posao u komšiluku i široj familiji. Ukratko, podrazumeva podešavanje duše na zadate vrednosti sistema koji napolju ostavlja utisak kao najdelotvorniji. Prolaziš visinske pripreme za niske udarce kojima se napolju bori za uspeh. Postaješ krupna malograđanska riba i visokoobučeni oportunista koji misli da su to pravila igre, koji se tako bori i koji je spreman na sve. Zanimljivo je da su baš ti koji su spremni na sve prvi kojima kreće da slabi volja kad uvide da život češće ne daje ništa nego što daje sve, jer samo na to nisu bili spremni.
Biće bolje kad shvatiš da napolju ne moraš biti ratnik da bi uspeo. Za pravi uspeh moraš se boriti dobrotom, a ne taktikom. Biće bolje kad shvatiš da na vrhu ima mesta za sve. Na vrhu ima mesta za svakog ko tamo povede više ljudi sa sobom. Biće bolje kad prestaneš da se čuvaš, da ne veruješ, da ne razgovaraš sa strancima, jer uspeh nikad nije došao onima čiji dlanovi nisu bili nažuljani, onima koji su u uspeh sumnjali i onima koji su očekivali da im ga daju roditelji. Biće bolje kad prestaneš da gledaš samo sebe, jer tad ne vidiš dalje od nosa, a uspeh stiže samo vizionarima.
Biće bolje kad prestaneš da misliš kako sve ima cenu. Danas je većina spremna da izneveri svoje principe zarad novca, a nikad zarad ljubavi, iako bi trebalo da čine suprotno. Jer su svi ti ratnici u stvari kukavice. Oni ratuju samo za ono što im je obećano, samo za ono što mogu da prebroje i da opipaju, a ne za svoje ideale. Biće bolje kad shvatiš da ne moraš da se takmičiš, jer takmičari znaju samo kako do cilja ali ne znaju dalje od toga, kad shvatiš da ne moraš da budeš igrač, jer oni znaju pravila igre ali ne i života, da ne moraš da budeš najbolji od svih, već samo bolji nego što si bio juče.
Kako bi bilo divno da nam je neko ponavljao ove stvari dok smo bili deca i naterao nas da ih naučimo napamet, a ne da ih spoznajemo kroz iskustvo. Ali valjda tako to ide u životu… Ne mogu se trigonometrijski zadaci davati onima koji tek uče da broje. Zato svaka nova lekcija dolazi samo onim učenicima za koje život smatra su joj dorasli. Baš kao i ljubav, spokoj i uspeh.
Priča iz knjige “Obloge od mastila” – Vulkan izdavaštvo.