Свака породица има своју динамику и своја правила. Док ћете у неком дому видети петогодишњака како поставља сто за ручак и прави себи сендвич, у другом ће мама то радити за тинејџера. Добро позната мантра „нарадиће се кад порасте, не мора док ја могу“ код нас још увек има дубоке корене. А маме као маме, чине деци најбоље што умеју, не знајући да им тиме понекад уопште не помажу. Напротив.
Оно што је кључно у укључивању деце у кућне послове јесте да се они у дому не посматрају као терет и мука. Ако нас дете чује како се свађамо ко је синоћ опрао судове а ко изнео смеће, аутоматски ће поверовати да су те обавезе нешто што по сваку цену треба избегавати. И то ће и радити,
Међутим, наука је открила нешто сасвим другачије, а то је да заправо СРЕЋА деце зависи, између осталог, од тога колико обавеза у кући имају. А задатак родитеља је да пронађу равнотежу и оптималан број.
И ма колико се деца жалила кад их замолите да нешто ураде, послови у кући заправо су за њих изузетно велика и важна ствар. Ово због тога што деца која рано почну да обављају кућне послове (у складу са својим узрастом) расту у здравије и срећније одрасле људе, од оних који нису имали никакве обавезе у детињству. Поред тога, постају и успешнији.
А како то срећа може зависити од кућних послова?
Треба пронаћи равнотежу
То што су деца која имају одређени број обавеза код куће срећнија и успешнија од вршњака који их немају, не значи да треба детету да натоваримо генерално спремање стана сваког викенда.
Према студији рађеној 2013, деца која добијају превише посла код куће, склонија су депресији. Укратко, ако претерујете и очекујете од деце превише, то код њих ствара стрес уколико не могу да постигну све што сте замислили да треба да ураде, а уз то заврше и домаће задатке, оду на тренинг и друже се.