Бивша деца

13 августа, 2016

 
Схватам ја то, не може да се издржи. Дао си све од себе и опет си несрећан. Вуче те непознато, што би можда хтео, терет ти је то што имаш, јер променио си мишљење, жеље и емоције. Путуј, онда! Не постоји гаранција на љубав, нема ту оправке.
dete
Знаш ли, кад остављаш жену која ти више није ништа, кога још остављаш? Оног коме си ти све. Збуњеног, преплашеног. Сувише затеченог да би било тужно, разбијено на комаде од непостојеће кривице? Остављаш, а обећао си да никада неће бити остављено?
Онда кад ти се рађало, кад си славио, кад си осећао да твој живот напокон има смисла. Кад си постајао отац, ослонац, повереник, не осуђеник. Тада си обећао.
За разлику од других који остављају партнере али не и децу, ти остављаш обоје. Правиш се да није тако. Правдаш се да немаш времена. Јурцаш за бољим животом. Тражиш шта си умислио да заслужујеш. Све ређе зовеш, питаш ситнице, разговараш разговора ради. Све ређе виђаш, негде дубоко у теби учвршћено је:
,,Оно има мајку“. Ал’ нема оца, кретену! Има ли чега горег него немати родитеља који је жив и здрав?
Немаш ти појма! Или имаш, али си усвојио проверени образац. Како су радили теби, тако ћеш и ти другима.
Само што је тај други твоја крв, кост и ткиво.
У том тражењу личне среће, опет се заљубиш. Нов партнер, нов живот, нова деца. Ал’, јеби га, стари ти!
Поред нових живиш, гледаш како расту, твоји су. А оно старо „има мајку“.
Али нема оца!
Кретену!
Гаде ми се такви као ти, који поред жена остављају и децу! Помињу их у разговорима са пријатељима када им то одговара, велики очеви, дариваоци свог драгоценог биолошког материјала! Није него!
Воде их на славе и свадбе, приказују као мечке по вашарима, ту и тамо тутну неку кинту да оперу савест. Једном месечно. Па једном у три месеца. Па једном у три године. Шта, па испунио си дужност! Увек може да те зове, ако је нека фрка! Ти ћеш помоћи ако можеш, а углавном не можеш.
Сирома’, гле, колико их је око тебе, све сами лешинари, а ти један. Погибох од сажаљења! А онда старо дете порасте, па ти лакне! Ух! Сад му више не требаш! Па, требаш му, кретену!
Исто као што је болело кад ниси био ту да скидаш високу температуру, да поправљаш луткама отпале главе, да водиш на фудбал, да бришеш нос! Као што не знаш која му је прва оцена из биологије, како јој се зове најбоља другарица, ко му је испричао све што треба да зна о сексу, зашто је повучена и неповерљива, зашто је дрзак и мрзовољан! Исто тако боли и кад порасте, а ти имаш само гомилу комшијских питања у ретким тренуцима кад се сретнете, а ниједно суштинско. Милион критика, савета, незадовољстава. Ниједно „извини“, ниједно „волим те“. То се, као, подразумева.
Боли, и нико сем тебе не може да излечи.
Кретену!
Зар не видиш да је тај отпор према теби само вапај за ускраћеном љубављу једног детета „бивше“ жене? Шта си, глуп, безосећајан, или само саможив анти-Петар Пан, заробљен у Недођији сопствене недораслости и себичлука? Нервира те „бивша“, њено постојање квари ти садашњу идилу (јеб’о идилу где нема места за сву твоју децу, која год да им је мајка!), у том „старом“ детету видиш њу и живот од кога си побегао. А од ког то живота па не бежиш? Кретену!
Постоје бивше жене ал’ не постоје „бивша деца“!
Постоје само такви као ти, бивши људи, ако су икада људи и били.
Људи који мртви ’ладни , без свести о томе, без гриже савести, без отрежњења али са гомилом оправдања, упропасте диван живот који су направили зарад другачијег живота који јуре а бежи им.
Кретен остаје кретен, у шта год да се маскира. Проблем је што детету отац никада није „бивши“. Чак и кад је кретен!
*У част „бивше“ деце и њихових будућих путева! И свих детињих празнина попуњених оствареним сновима.
Аутор: Јелена Миленковић Младеновић
Извор: direktnarec.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама