Pita se nada mnom jedna koleginica, da li dušebrižno, nisam se setio da dijagnostikujem: Izvršavam sve obaveze u školi, kao i svi ostali, neke čak i ažurnije, a ovamo: drvljem i kamenjem na Sistem. Možda ona brine da nisam dosledan. Možda da sam dvoličan: govorim jedno, a radim drugo. Ne znam koja bi se i kakva sve njena briga mogla kriti iza ove zapitanosti nada mnom.
Ako, međutim, čovek startuje predeo mozga za inteligentno skeniranje oblasti ličnog samovrednovanja, stvar ispada dosta jednostavna.
Ako se radi o lošem sistemu, kao što je naš Sistem: SVAKO KO NEMA PAMETNIJU VARIJANTU – OSUĐEN JE DA RADI U NJEMU. Rad u lošem sistemu je – kazna, osuda. Čovek nema drugi izbor, mora da bude tu gde je, dakle – osuđen. U percepciji radnog mesta, a unutar nekog sistema ili unutar našeg konkretnog Sistema – može biti velikih razlika.
Neko i ne primećuje da je na svom radnom mestu na robiji, i taj neko po pravilu samo bude jedan od pripadnika mase koja tako percipira svoje radno mesto. I, kao što reče jedan tamni gospodin u jednom metafizičkom delu: najbolji su robovi koji misle da su slobodni, tj. koji i ne znaju da su robovi. Takvi su svoju percepciju radnog mesta uvili u mnoštvo oblandi iluzija i – rade i uživaju u svom poslu. Nazdravlje im!
Retki, poput Jadnika koji ispisuje ove redove: svesni su prave prirode rada u okviru lošeg Sistema: tu rad nikako ne može biti rad-ispunjenje, rad-samoostvarenje, i slično nešto lepo, humano, sa potencijalno aktivirajućim ljudskim potencijalima. U toj percepciji rad nije ništa drugo do iznuđeno intelektualno degradiranje po svim frontovima.
Dakle, svest o svim nedostacima Sistema u kojem ostvarujemo svoj „lični dohodak“ – ne da nam ne olakšava poziciju, nego, naprotiv, otežava. Kao što je i inače teže, kudikamo teže onima koji dublje i sveobuhvatnije vide realnost u kojoj živimo, nasuprot onima koji ostaju na površini i kojima je sve lepo, ružičasto, divotno.
Svest o nedostacima Sistema ne oslobađa nas obaveze da poštujemo pravila Sistema, dok smo u njemu. Jer na osnovu tih pravila nadležni ili nadređeni mogu svaki čas, na svakom koraku, da potegnu neke od „poluga vlasti“, te da preko njih ugroze našu radnu poziciju. A mi smo, da podsetim, zarobljenici Sistema, jer – da imamo mogućnost izbora, ne bismo ni trenutka časili i ostajali u takvom Sistemu, čim smo uz sva uočavanja njegove nehumanosti u njemu – znači da nemamo izbora.
Individualno buntovništvo u smislu ignorisanja radnih obaveza i pravila po kojima su one zadate – bespredmetno je! Buntovništvo u smislu odricanja služenja takvom Sistemu. Umesni bunt je – otići iz njega, ako ne možemo da odemo iz njega, znači da nemamo izbora. I onda se moramo u okviru njega snalaziti kako znamo i umemo.
Dođemo mi, takvi, svesni bolesti Sistema, kao prilično rascepljene ličnosti. Biti protiv Sistema, uz shvatanje njegove loše prave prirode, u našem slučaju – nije refleks neke naše zle ili isprazno buntovničke prirode. Već refleks nezadovoljstva time što nije bolje, ono što bi relativno lako moglo da bude bolje, ili relativno lako moglo da se poboljša. Biti protiv Sistema, u našem slučaju, znači VAPAJ za poboljšanjem.
I poboljšanja bi bilo, da nije mase onih kojima je Sistem dobar, kojima neke temeljitije popravke Sistema nisu ni potrebne, osim obaveznog povećavanja plate (što nije suvišno, ali s obzirom na popravke Sistema – bezvredno). Svestan bolesnog Sistema, onaj na koji je osuđen na njega, krajnje minimalno, maltene ništa ne može da učini, bilo na poboljšanju sopstvene pozicije, bilo na poboljšanju pozicije učenika. Nije da ne može bukvalno ništa, ali, u odnosu na razmere bolesti koja je zahvatila Sistem – sve to kao da je ništa.
On će razlikovati bitne od nebitnih poslova, neće se zdušno zalagati u poslovima, ili za poslove koji su besmisleni, a malo ih je koji nisu takvi, nastojaće da nalazi, svuda gde je to moguće, načine da ih samo otaljava. I žaliće kolege koji se na formalizatorskim sistemskim glupostima zdušno angažuju, čak se utrkujući da se u tome dokažu. Ono što se doslovno mora uraditi onako kako se zahteva – uradiće. Takođe, eskiviraće sve one aktivnosti koje su stvar slobodnog izbora, jer shvata njihovu besmislenost u tkivu bolesnog Sistema.
Na drugoj strani: olakšavaće učenicima poziciju u meri u kojoj mu je to moguće (svođenjem gradiva na bitne momente, postavljanjem razumnih zahteva učenicima, imaće razumevanja za poziciju učenika, itd.). Mada tu nema širokog manevarskog prostora, jer je kao između čekića i nakovnja: između onoga što zna da bi kao olakšanje učenicima bilo optimalno, i onoga što mora, „po sili zakona“ da radi.
I tako, od danas do sutra – dokle? Do penzije? Zavisi koliko je ko daleko do nje, ipak, ovaj teško bolesni Sistem neće još dugo, uveliko mu otkucavaju poslednje godine. Urušiće se on, neminovno, da li za dve-tri godine, da li će biti žilaviji – ne mogu da predvidim. ZAVISI TO UMNOGOME I OD NAS, OD ONE MASE NAS KOJI SMO NJEGOVI ZAROBLJENICI. Što ta masa pre postane pedagoški svesnija – to će urušavaje, radi izgradnje jednog normalnog sistema, pre doći na dnevni red.
Ako se ta masa ne probudi u međuvremenu – urušiće se Sistem i bez toga, na način koji ne mogu da predvidim, ali koji mora biti vezan za pucanje Sistema po svim šavovima, pri čemu će tek takvo urušavanje izazvati prave potrese u svesti onih koji je nisu blagovremeno pripremali za takva dešavanja.