Пита се нада мном једна колегиница, да ли душебрижно, нисам се сетио да дијагностикујем: Извршавам све обавезе у школи, као и сви остали, неке чак и ажурније, а овамо: дрвљем и камењем на Систем. Можда она брине да нисам доследан. Можда да сам дволичан: говорим једно, а радим друго. Не знам која би се и каква све њена брига могла крити иза ове запитаности нада мном.
Ако, међутим, човек стартује предео мозга за интелигентно скенирање области личног самовредновања, ствар испада доста једноставна.
Ако се ради о лошем систему, као што је наш Систем: СВАКО КО НЕМА ПАМЕТНИЈУ ВАРИЈАНТУ – ОСУЂЕН ЈЕ ДА РАДИ У ЊЕМУ. Рад у лошем систему је – казна, осуда. Човек нема други избор, мора да буде ту где је, дакле – осуђен. У перцепцији радног места, а унутар неког система или унутар нашег конкретног Система – може бити великих разлика.
Неко и не примећује да је на свом радном месту на робији, и тај неко по правилу само буде један од припадника масе која тако перципира своје радно место. И, као што рече један тамни господин у једном метафизичком делу: најбољи су робови који мисле да су слободни, тј. који и не знају да су робови. Такви су своју перцепцију радног места увили у мноштво обланди илузија и – раде и уживају у свом послу. Наздравље им!
Ретки, попут Јадника који исписује ове редове: свесни су праве природе рада у оквиру лошег Система: ту рад никако не може бити рад-испуњење, рад-самоостварење, и слично нешто лепо, хумано, са потенцијално активирајућим људским потенцијалима. У тој перцепцији рад није ништа друго до изнуђено интелектуално деградирање по свим фронтовима.
Дакле, свест о свим недостацима Система у којем остварујемо свој „лични доходак“ – не да нам не олакшава позицију, него, напротив, отежава. Као што је и иначе теже, кудикамо теже онима који дубље и свеобухватније виде реалност у којој живимо, насупрот онима који остају на површини и којима је све лепо, ружичасто, дивотно.
Свест о недостацима Система не ослобађа нас обавезе да поштујемо правила Система, док смо у њему. Јер на основу тих правила надлежни или надређени могу сваки час, на сваком кораку, да потегну неке од „полуга власти“, те да преко њих угрозе нашу радну позицију. А ми смо, да подсетим, заробљеници Система, јер – да имамо могућност избора, не бисмо ни тренутка часили и остајали у таквом Систему, чим смо уз сва уочавања његове нехуманости у њему – значи да немамо избора.
Индивидуално бунтовништво у смислу игнорисања радних обавеза и правила по којима су оне задате – беспредметно је! Бунтовништво у смислу одрицања служења таквом Систему. Умесни бунт је – отићи из њега, ако не можемо да одемо из њега, значи да немамо избора. И онда се морамо у оквиру њега сналазити како знамо и умемо.
Дођемо ми, такви, свесни болести Система, као прилично расцепљене личности. Бити против Система, уз схватање његове лоше праве природе, у нашем случају – није рефлекс неке наше зле или испразно бунтовничке природе. Већ рефлекс незадовољства тиме што није боље, оно што би релативно лако могло да буде боље, или релативно лако могло да се побољша. Бити против Система, у нашем случају, значи ВАПАЈ за побољшањем.
И побољшања би било, да није масе оних којима је Систем добар, којима неке темељитије поправке Система нису ни потребне, осим обавезног повећавања плате (што није сувишно, али с обзиром на поправке Система – безвредно). Свестан болесног Система, онај на који је осуђен на њега, крајње минимално, малтене ништа не може да учини, било на побољшању сопствене позиције, било на побољшању позиције ученика. Није да не може буквално ништа, али, у односу на размере болести која је захватила Систем – све то као да је ништа.
Он ће разликовати битне од небитних послова, неће се здушно залагати у пословима, или за послове који су бесмислени, а мало их је који нису такви, настојаће да налази, свуда где је то могуће, начине да их само отаљава. И жалиће колеге који се на формализаторским системским глупостима здушно ангажују, чак се утркујући да се у томе докажу. Оно што се дословно мора урадити онако како се захтева – урадиће. Такође, ескивираће све оне активности које су ствар слободног избора, јер схвата њихову бесмисленост у ткиву болесног Система.
На другој страни: олакшаваће ученицима позицију у мери у којој му је то могуће (свођењем градива на битне моменте, постављањем разумних захтева ученицима, имаће разумевања за позицију ученика, итд.). Мада ту нема широког маневарског простора, јер је као између чекића и наковња: између онога што зна да би као олакшање ученицима било оптимално, и онога што мора, „по сили закона“ да ради.
И тако, од данас до сутра – докле? До пензије? Зависи колико је ко далеко до ње, ипак, овај тешко болесни Систем неће још дуго, увелико му откуцавају последње године. Урушиће се он, неминовно, да ли за две-три године, да ли ће бити жилавији – не могу да предвидим. ЗАВИСИ ТО УМНОГОМЕ И ОД НАС, ОД ОНЕ МАСЕ НАС КОЈИ СМО ЊЕГОВИ ЗАРОБЉЕНИЦИ. Што та маса пре постане педагошки свеснија – то ће урушаваје, ради изградње једног нормалног система, пре доћи на дневни ред.
Ако се та маса не пробуди у међувремену – урушиће се Систем и без тога, на начин који не могу да предвидим, али који мора бити везан за пуцање Система по свим шавовима, при чему ће тек такво урушавање изазвати праве потресе у свести оних који је нису благовремено припремали за таква дешавања.