Ситуација у Јовиној гимназији не улива оптимизам да ће ова школа ускоро поново бити оно што је деценијама била. У међувремену, родитељи, ученици, садашњи и бивши, улажу велики труд и не одустају од тога да школу врате деци.
Свој став о школи, ономе што јој се дешава и зашто је то тако, изнела је и једна од бивших ученица која је била и сурово искрена. Она се зове Маријана Мутавчићева и њен став изнет на Фејзбуку преносимо у целости
”Била сам ученица Гимназије ’Јован Јовановић Змај’. Школа ми је била ужасна, ригидна и потпуно неусклађена са мојим карактером. Патила сам у том окружењу сталног морања. Учило се непрестано. Ретко који професор је био ’ладовина’. Гањала ме је и професорица физичког. Будибогснама. Некада ни двојка није могла да се добије ако ниси знао све. Нијансе су биле понајвише у начину излагања, континуитету и личним афинитетима професора. Разлике између оцена су биле прилично мале. Нама је директор био Цицмил. Деценијама устоличен као и Радивоје.
У овом друштву су везе, непотизам и политичка подобност вазда имали велику улогу у запошљавању и оцењивању, па и тада. И то није ексклузива једне школе. У свим државним институцијама везе, непотизам и партијска књижица често су били важнији од компетенција. С том разликом што је некада компетенција ипак имала шансу да прође у пристојном проценту, док је данас тај проценат раван нули. Савременици смо смањивања на нулу.
Друштво у школи је, међутим, било добро. Деца су била добра. Она која су дошла да науче, са амбицијама и сновима. Било је много компјутерских фрикова у време почетака ИТ технологије, будућих врхунских лекара, инжењера и научника.
Из одељења понела сам два кумства, да сам се формално удавала било би и треће, као и пријатељства за цео живот. Нисам једина. Сви смо се тако повезали. У осталим одељењима ситуација је иста. Окупљања за годишњице матуре су редовна и бројна. Људи долазе и из иностранства само да би присуствовали тим сусретима. Били смо и остали другари.
Ове године моје дете је мали матурант. Објаснила сам му да је избор средње школе важан, између осталог, и због друштва које ће га пратити кроз живот. Набројала сам му пријатеље које и сам познаје и рекла ко је из основне школе, ко из средње, са факултета, из града, активизма или посла. Пријатељства из средње школе и даље предњаче.
Зашто ово пишем?
Ситуација у Гимназија Јован Јовановић Змај не погађа само ученике и запослене у школи.
Буквално цела генерација осмака рођених 2011. године трпеће последице хаоса који се тамо дешава. Многа деца која су спремала специјални пријемни за Јовину нису је ставити међу приоритете. Колико сам чула, већ сада, према броју деце која су положила пријемни и стекла услов за упис, школа је у мањку за два одељења. Када се заврши ова вишенедељна агонија око уписа, видеће се прави резулта и колико је деце са условом за упис одустало у међувремену док су чекали бар неко разрешење. По питању зграде или директора.
Колико ће деце бити оштећено овом ситуацијом? На стотине. Можда и хиљаду.
Не само ђаци који већ похађају школу – последице осећа читава генерација рођена 2011. године.
Деца која су желела да упишу Јовину, великим делом најбољи међу најбољима, сада одустају после целе године припрема за специјални пријемни испит. Јасно и зашто. Где да оду? Која је то школа? Ко су професори?
Та деца ће отићи у друге гимназије и потиснути ученике који су, према успеху и резултатима завршног испита, на основу пресека из претходних година реално могли да рачунају на упис. Системом спојених судова, последице ће се прелити и на остале школе.
Главно питање је: коме одговара уништавање ове школе?
Скоро је извесно да Гимназија Јован Јовановић Змај ове године неће уписати довољан број ђака да попуни своје капацитете. Осим ако их не попуне децом која нису положила пријемни, а тада се губи оно по чему је школа била препознатљива.
Наставници са факултета већ од прошле школске године у великом броју одбијају сарадњу. Та сарадња је годинама постојала готово искључиво захваљујући ентузијазму и филантропији, јер су хонорари били симболични.
И још једном: коме заиста одговара ова ситуација? Коме одговара да уништава дечје амбиције и снове? Вишевековну традицију одакле су излазили најбољи са ових простора
Пропаст Јовине није случајна. И ово нису догађаји који нису могли бити спречени.