НИКАДА родитељ (нити ико други) не може да натера наставника сигурног у исправност свог става да поклони петицу

Као неко ко је био део просветног система, сада и јесам и нисам, а можда ћу некада поново бити, желим јавно да се оградим од тренутне слике коју просвета шаље у етар.

Једино чега се бојим је случај сличан недавном, када је дете прогутало жир и угушило се. Не знам како бих и да ли бих преживела да сам на месту колегинице. Лежем и устајем са баш тим страхом.

Али на “лакше”, свакодневне теме, имам да кажем “само” ових 14 ствари.

1. НИКАДА родитељ не може да наговори човека сигурног у исправност својих ставова ни да да петицу, ни да да јединицу. Њихово је да питају, наше је да појаснимо, аргументујемо и поступимо према свом професионалном ставу. То може да буде непријатно. Ми нисмо деца и спремни смо и свесни да ниједан посао није увек пријатан. То је нормално. Нико не уноси у дневник оцене осим УЧИТЕЉА или НАСТАВНИКА који је на то пристао. Или су му оцене мењале КОЛЕГЕ. Родитељи немају приступ упису оцена директно, а индиректно је посредник – ко? Колега. Кривити родитеља је, у таквој ситуацији, бесмислено.

2. ПОШТЕН човек губи посао, ако треба, али не брише укоре деци утицајних родитеља, посебно не деци политичара. Зна да ће доћи инспекција, познаје Закон и уредно води евиденцију. Нека дође инспекција, па шта? Њихово је да провере.

Али! Пре укора, мора да се држи ЧОС, појачан васпитни рад, обавесте родитељи, обаве разговори. Ако тога нема, онда бришемо то да смо “под притиском” и бројимо у “неодговорност”. То је пракса. Ко може да мења Закон? Сигурно не родитељ, још мање ђак.

3. Ко не жели да ради “по наруџбини” не прима велике поклоне, не запошљава братову децу у школу у којој ради, не пристаје на политичке уцене, не иде на зимовање у сред радних дана, држи додатну и допунску наставу, као и ЧОС и не тражи 100% знања од деце за 5, јер ни сам не зна 100% предмет који предаје.

4. Просветни радник никада није дрзак и надобудан јер нешто треба да објасни, већ је свестан да је управо то одабрао за свој позив.

5. Просветни радник посредно улази у домове, бракове, читаву породичну динамику и своје понашање мора да прилагоди послу и установи у којој ради. Образовној установи. Не може да се понаша како жели. Нико на свом радном месту то не би смео.

6. Просветни радници држе часове и воде евиденцију о свом раду. То су радне обавезе. Онај ко се одлучи за тај посао би требало то да зна пре одабира занимања. Мислили смо да се у школи ради шта? Да сва деца ћуте и прате наставу? Воле да уче и сви су лепо васпитани? Да су сви родитељи освешћени и пријатни? Наравно да нису.

7. ПРОСВЕТНИ радник је свестан да не ради на научном институту, већ у установи у коју иде 7-8% будућих интелектуалаца и 92% (оквирно) ђака који ће свој животни век провести са средњом стручном спремом и због изостанка амбиције, интелекта или било чега другог не би смео никога да понижава. Може да понуди знање, ако га има. И ако уме да га пренесе. И много мање битно – да оцени.

8. Али, да ли је мање битно? Некада је постојао буџет и СУфинансирање, а сада је факултет многима недоступан, ако нису на буџету. ОЦЕНА је, баш због тога, постала врло битна и за то је криво Министарство, а не родитељи.

9. Када у јавном простору мешамо понижавање и подучавање, срамотимо се.

10. Ако нам је суспензија доказ да се боримо за знање, имам ли право да закључим да су сви које нису суспендовали никада (а не бар 3 пута) одустали од знања?

11. Да ли банку занима шта клијент мисли о каматној стопи? Не. Има ли папире који покривају тај став? Има. Може ли да ради шацометријском методом? Не може. Има ли притиске? Има. Тако је у свим професијама.

12. Да ли је свако ко не зна математику, хемију, историју… глуп, неспособан, клошар и пропалитет? Није.

13. Да ли изазивање сажаљења води ка решењу? Не. Да ли јавно изношење свих проблема неке професије даје “ветар у леђа” бахатима да се још више бахате? ДА, јако.

14. Да ли обуке на ове теме држе људи који то најбоље знају? Не.

Жао ми је што моја струка , у великом броју, на све ово гледа потпуно другачије и неће нас опрати ни Дунав, ни Сава.

Аутор: Снежана Голић, педагог са искуством у вртићу, основној и средњој школи, данас оснивач студија Фактор у ком ради са више од 300 деце и 600 родитеља.