“A je l’ i tvoj tata često poluprisutan”

Trenutno mi se čini da je teže svoju, ali verujem da je to zato što su moji sada tinejdžeri a ovi drugi su već odrasli. Sa „tuđima“ nisam bio kad su bili pubertetlije i postpubertelije te se nadam da će i sa mojim uskoro biti lakše. Sa druge strane nije to isti zadatak. Svako od nas kao roditelj ima zadatak i privilegiju da vaspitava sopstvenu decu pa tako i ja. Jedan deo mog posla, koji volim i koji je izazovan, jeste rad sa pripadnicima druge generacije u porodičnim kompanijama, ali taj posao nije vaspitanje. Susrećemo se kad su većina njih već završili fakultete i počeli da rade i posao vaspitanja odradiše roditelji i škola. Moj zadatak u radu sa njima je da ih učim i naučim i da im pomognem da „otvore neke nove prozore“ deleći iskustva sa mladim ljudima koji su u poziciji kao i oni.

Potencira se da se deca čiji su roditelji osnivači i vlasnici kompanija razlikuju od druge dece. U čemu se pravshodno ogleda ta razlika?

Razlikuju se i ja ih, bez ikakve želje da ikoga povredim, nazivam „deca sa posebnim potrebama“. Zašto? Prvo rastu uz roditelja (najčešće oca) osnivača koji manje vremena provodi sa njima nego sa “bebom koju je napravio iz ljubavi sa samim sobom” – svojom kompanijom. Nisam hteo da budem grub pa da kažem da više vole kompaniju nego svoju decu, ali je istina i fakat da više vremena provode na poslu, a neretko i kad su fizički uz decu njihove misli su sa kompanijama. Postavljam im pitanje i ne tražim da mi odgovore: „Da li ste češće dok ste bili na poslu mislili na to šta rade vaša deca kod kuće ili su vam misli dok ste sedili, šetali, igrali se sa njima odlazile ka nekom problemu u kompaniji  ili poslovnoj šansi?”. Istinita je anegdota o petogodišnjoj Lenki, ćerki jednog osnivača, koja je svoju drugaricu upitala – „A je l’ i tvoj tata često poluprisutan”. Nikog ne optužujem, daleko bilo, samo konstatujem.

Druga – okruženje ih doživljava kao drugačije, kao decu kojoj je sve dato, “koja jedu zlatnom kašikom”. Nekada to i jeste tačno, ali nije uvek. Neki više neki manje, neki svesno neki ne, ali osnivači kupuju svoj mir što ih nema dovoljno sa decom. Kupuju najskupljim Burago automobilčićima kad deca imaju tli godine il’ adekvatnim BMW-om za punoletsvo. Iz iskustva znamo da su takvi sa BMW-o u manjini, ali su vidljiviji pa se lako fama proširi na svu decu. I naravno mediji sa velikom pažnjom na naslovnim stranama isprate svaku nesreću u kojoj polupaju skupoceni automobili i svaku starletu koju na javnom mestu štipnu za botoksovano debelo meso. E sad to što je takvih 0.5% a što su oni oni drugi u velikoj većini… Odlična je lekcija o umerenom prikazivanju bogatstva ali što su kompanije uspešnije a mesto gde joj je sedište manje to su ovi mladi ljudi više obeleženi i nije im lako da se izbore sa mnogim izazovima.

Treća – od većine se očekuje da pođe očevim stopama, pa se sa širokim osmehom prepričava kako je slatko i vragolasto bilo kad se dete uspentralo u očevu fotelju i uzviknulo da će ono kad poraste ovde da sedi. Iskustvo mi govori da fraza „Nisam ih pritisakao i sami su birali svoj put“ je daleko dalja od istine nego „Jedva čekam da moj Mirko završili škole pa da nas dva zajedno radimo“. Onoliko koliko se prva više izgovara toliko je i veća laž od druge fraze. Pritisak od strane roditelja da se deca priključe porodičnoj kompaniji je veliki i retki su oni koji imaju pravo da biraju svoj put. A još ređi oni koji ga na kraju i izbore. Ma kakav taj put bio. (Dakle ok je raditi kod roditelja, ali ok je i ne raditi). I na kraju kad počnu da rade u kompaniji. Opet su drugačiji od ostalih zaposlenih, drugačiji im je status. Sa jedne strane oni su jedini pripravnici koji mogu kad požele da uđu u kancelariju generalnog direktora (čitaj oca) i čija opažanja isti sa nestrpljenjem očekuje. S druge svaki njihov korak, potez, pod budnim je okom i osnivača i svih zaposlenih i kao da se jedva čeka neka greška koja će svima pokazati da „ipak, nije on očev kapacitet“.

I na samom kraju, ako kraja ima, pitanje je da li će onaj koji se radovao kad su uspuzali u njegovu fotelju sa pet godina ikada da ih u potpunosti pusti da iz te fotelje rukovode sa 35, 45,… godina.

Robert Kiosaki je kao mali prisustvovao sastancima koje je njegov otac vodio i to ističe kao mesto gde je dobijao dragocene lekcije o životu i poslu od svog bogatog oca. Pored sastanaka, otac i dete mogu da rade zajedno neke jednostavnije zadatke i da tako provode zajedničko vreme na obostrano zadovoljstvo, a kad su češće zajedno više je mogućnosti za odlazak na sport ili pecanje na primer. Da li očevi u porodičnim kompanijama efikasno koriste svoje prilike da budu uzori svojoj deci? Sa druge strane, taj sistem porodične kompanije  može biti uređen i tako da je sve podređeno njegovom veličanstvu direktoru/ocu i da se od dece očekuje samo da postanu njegove kopije. Kakva je realnost na terenu?

Sigurno je da je prednost u nekoj budućoj karijeri od malena posmatrati ili učestvovati u radu jedne uspešne kompanije. U nekim biznisima je to uključivanje lakše, a u nekim ne i ne bih to generalizovao. Tokom školovanja treba da na neki način budu uključeni, npr preko raspusta da rade na zadacima koji su primereni njihovom uzrastu i sposobnostima. Meni je na primer ta ideja da se dete vodi na sastanak potpuno strana i pogrešna. To nije korektno ni prema poslovnom partner, a ni prema vašim kolegama.  A ni prema “malom” – šta malo dete može da razume i shvati od onoga o čemu se priča na ozbiljnom poslovnom sastanku.

Kompleksno je i pitanje uzora. Kod produktivnih preduzetnika uzor bi trebalo da bude u posvećenosti, u odnosu prema klijentima, okruženju,  u spremnosti da se uči i radi na sebi. Ali da li treba da im bude uzor i u tome kako rukovode svojim kompanijama??? “Znate Borise ovaj moj nije kao ja” izgovaraju mnogi i iznenenade se mojim odgovorom – “Srećom, nije kao vi”. Zašto to kažem. Zato što jedna znanja, veštine, sposobnosti, energija je potrebna da bi se kompanije stvorile i napredovale, a sasvim druga da bi se kompanije na profesionalan način vodile i dugoročno opstale. Potrebno je suštinski razlikovati pojam “preduzetnik” i pojam “menadžer”. Svi osnivači su preduzetnici, svi još jedan put. Preduzetnik se rađa, preduzetništvo se ne uči. Nemam problem da se izučava preduzetništvo, ali sam uveren da nikoga ne možete naučiti da bude osnivač, pokretač, preduzetnik. Menadžment je sa druge strane “zanat”, nešto što se može naučiti.

I za kraj “Ako je ovaj tvoj kao ti onda je velika verovatnoća da neće raditi kod tebe nego će imati svoju kompaniju. Kadtad.”

Postoji li još neka zabluda oko ponašanja očeva i naslednika?

Ne smemo sve generalizovati, ali na primer odnos prema godišnjem odmoru. Većina osnivača na more ili planine tokom godišnjeg odmora ide ne zbog sebe već prevashodno zbog dece, što bi rekli red je da se deca kupaju na moru ili da idu na svež planinski vazduh. Deca kad poodrastu idu zbog sebe. Pojednostavljeno rečeno većina osnivača živi da bi radili, a većina njihovih naslednika radi da bi živelo. I to nekada bude izvor konflikta i očevi tumače kao nedovoljnu posvećenost dece.

Da li je za članove porodičnih kompanija lakše ili teže od drugih da izbalansiraju rad i život? Koliko kombinovanje uloga, na primer muž/otac/direktor (PE), ćerka/sestra/direktor nabavke (I), sin/brat/direktor razvoja (E), žena/majka/finansijski direktor(AI) može zakomplikovati život članovima porodica/kompanije?

Sigurno je teže izbalansirati ovaj odnos u porodičnim kompanijama. Ne postoji knjiga o porodičnim kompanijama u kojoj ne postoji savet – razdvojte privatno od poslovnog. I ne postoji porodična kompanija u kojoj bar jednom to nisu pokušali ali su zaista retki oni koji su uspeli. I mislim da je odličan rezultat ako se uvede nedeljni ručak na kojem se ne priča o poslu. To mislim da je realno i znam da se disciplinovanjem i upornošću to može postići.

Ovo je moj savet za sve osnivače, a posebno važi kod nas: „Bolje da ja prodam dedovinu sada da bi vama nešto ušlo u glavu, nego da je vi prodajete jednog dana da bi vam nešto ušlo u stomak!”

Šta bi za kraj poručio mladim očevima u raljama biznisa i mladim poslovnim ljudima u raljama porodice?

Večita je tema balansa privatnog i poslovnog to jest kako izbalansirati potrebe i želje spram posla, dece i svoje lične. Srećni i uspešni poslovni ljudi balansiraju i žive sva tri kruga, svesni da će u jednom periodu trpeti posao, u nekom drugom porodica, a u nekom trećem oni.

Svesni da biti uspešan poslovan čovek znači trčati maraton u kojem menjati tempo znači menjati fokus svoje pažnje i posvećenosti. Maraton u kojem ćemo se u jednom trenutku, u najvećoj meri dati poslu, u drugom deci, a u trećem sebi.

Izvor: prviputsocem.com