Одувек су се деца “давала” другом док родитељи раде или не раде. Како се као друштво нисмо запитали како је тој деци?

29 октобра, 2020

Стичем утисак како се много води брига о исхрани беба и деце а неједнако мало о показивању љубави бебама и деци.

Када бисте отишли код педијатра и рекли да беба или дете није јело седам дана он би највероватније имао веома забринуту и оштру реакцију.

Разуме се, последице могу бити озбиљне.

А када бисте рекли да беба или дете седам дана није било уз вас, то може свима да прође као неопажено и небитно, а близина укљученог родитеља и његова љубав су за развој психе и за значај менталног здравља, оно што је и храна за тело и физичко здравље.

Родитељи се најчешће изненаде када кажем колико је укључени отац важан за ментално здравље бебе и детета од трудноће, рођења и одрастања, као и мајка која је ту.

Често љубав према бебама и деци мешамо са бригом, и неки родитељи имају утисак да је родитељство поларизовано: “Или беба срећна, или мама.” Верују да увек неко мора да трпи, или да се жртвује.

Знамо ли шта је љубав, а да није жртва? Знамо ли како уживају и мама и беба, и родитељи и дете? Знамо ли где се, не само потребе, него и љубав једних и других преклапају? Знамо ли које су нам вредности у животу и како се боримо за њих и живимо по њима свакодневно?

Кад сам се породила, први коментар бабице је био: “Како је лепо видети да је неко срећан због бебе и да јој се радује, онда и нама лепше да радимо свој посао, а не, као данас сви би да роде и дају децу бабама и дедама.”

Испрва, тај њен негативни коментар у једном мом магичном тренутку деловао је непримерено и исфрустрирано. А онда се путовање међу осталим родитељима наставља, од цимерки у собама, до мајки у парковима и родитељима у играоницама. Почињем да имам исти утисак као и огорчена бабица, и све ми је више та њена изјава на памети. Само што је тога увек било.

Одувек су се деца “давала” или “позајмљивала” док родитељи раде или не раде.

Како се као друштво нисмо запитали како је тој деци? Да су физички здрава и да нису гладна то видимо, а шта је са светом и менталним здрављем, поверењем у себе и људе, шта је са добротом, љубављу, помагањем? Јер, да бисмо помогли треба нам осећај да имамо довољно за себе и друге, а не да је ако дајем теби, одузимам од себе.

Нисмо довољно значаја дали томе, нису ни психолози много о томе причали колико и фармацеути и нутриционисти о исхрани.

Волите своју децу сваки дан по цео дан, није довољно нахранити их, очистити и платити све, и не само да није довољно него маши суштину а то је љубав у сваком минуту, док смо љути, нервозни, уморни, бесни, усамљени, искомплексирани – волите бебе и децу.

И да додам још један коментар који памтим и на који сам заплакала. На фестивалу дојења, једна трудница питала је докторку, неонатолога која ради у Народном Фронту, шта да ради са дојењем јер после три месеца мора да се врати на посао.

Докторка је овако рекла:

“Посла ће увек бити, Ви сте Вашој беби потребни тада”….

И потпуно ме је разоружала са одговором јер се слаже са свим теоријама афективног везивања, психоаналитичком развојном теоријом, са срцем и душом.

Дајте им тај душевни хлеб без кога човек једнако не може као ни без оног који једемо.

Битније је него што мислимо.

Аутор: Сунчица Јовановић, психолог

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Одувек су се деца “давала” другом док родитељи раде или не раде. Како се као друштво нисмо запитали како је тој деци?"

  1. Jovanka каже:

    Nadam se da se taj razgovor u kom ce “posla uvijek biti” nije vodio u jednoj od nasih drzavica. Jer koliko osoba u njima ima toliku platu da je prije rodjenja bebe mogla da ušpara za narednih godinu dana, ili cak i vise, s obzirom na to koliko je tesko naci ikakav posao.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама